Tekst pisala: Lara Milanović, studentkinja psihologije

Jedan viralan snimak. Kako da se oslobodimo stresa, nekoliko sekundi internet zabave. Ništa više od toga.

Ali onda smo naišle na drugi snimak. Ista osoba govori o lažnim prijavama nasilja, roditeljskom otuđenju i položaju žena pred zakonom, ali ne kao učesnica viralnog videa u kojem objašnjava tehniku oslobađanja od stresa, već kao psihoterapeutkinja. Stručno lice kojem treba verovati, zar ne?

Zato smo odlučile da njene tvrdnje analiziramo kao ono što jesu: kao stručni stav kojim se iz pozicije stručnog autoriteta iznose tvrdnje o ženama koje prijavljuju nasilje.

Biljana Ćulafić je u televizijskom gostovanju izjavila da žene mnogo više otuđuju decu od očeva, kao i da naš zakon „više ide u prilog ženama“ kada je reč o tom otuđenju.

O stereotipima

Nije sporno da stereotipe svi imamo. Oni su mentalne prečice i imaju ih čak i stručnjaci. Naime, moramo ih imati. Nemoguće je upoznati osam milijardi ljudi na planeti. Zato naš mozak grupiše informacije, stavlja ljude u “kutije”, traži obrasce i na osnovu njih pokušava da razume svet.

Problem nastaje kada te obrasce počnemo da generalizujemo i predstavljamo kao činjenice o čitavoj grupi.

U naučnom smislu, ono što neko viđa u svojoj praksi nije reprezentativan uzorak populacije. Takav uzorak je selektovan i na osnovu njega ne možemo pouzdano zaključivati koliko je neka pojava česta u društvu.

Tu dolazimo i do pristrasnosti uzorka: grupa ljudi sa kojom se susrećemo može sistematski da se razlikuje od populacije o kojoj pokušavamo da zaključujemo.

Zato su posebno važne formulacije poput „vrlo često“ i „mnogo više“. To nisu samo utisci, to su tvrdnje o učestalosti i razlikama između grupa.

Da bismo ih naučno izneli, moramo znati koliko se nešto često događa, u kojoj populaciji, na kakvom uzorku, kako je pojava definisana i sa kojom grupom je poredimo.

Upravo zato stručnjaci uče da prepoznaju sopstvene stereotipe i pristrasnosti, ali i da razlikuju lično i profesionalno iskustvo od podataka na osnovu kojih možemo govoriti o populaciji.

„TO JE MOJE ISKUSTVO“ NIJE ISTO ŠTO I „ŽENE VRLO ČESTO…“

Jedno govori o iskustvu pojedinca.

Drugo je tvrdnja o čitavoj grupi žena.

Ako stručnjak iznosi takvu tvrdnju u javnosti, nije dovoljno reći:

„Ja to često viđam u svojoj praksi.“

Potrebni su dokazi.

Pa smo ih potražile.

DA LI ŽENE „VRLO ČESTO“ LAŽNO PRIJAVLJUJU NASILJE?

Dostupna istraživanja ne podržavaju takvu generalizaciju.

Istraživanja o lažnim prijavama najčešće nalaze niske, jednocifrene procente, ne obrazac koji opravdava tvrdnju da žene to rade „vrlo često“.

Istovremeno, u Srbiji postoji ozbiljan problem sa nasiljem koje žene nikada ne prijave.

Strah, stid, ekonomska zavisnost i nepoverenje u institucije među razlozima su zbog kojih žene ćute.

Pojedinačni slučajevi lažnih prijava ne mogu biti osnova za tvrdnju o ženama kao grupi.

4 DANA. 4 FEMICIDA.

Posebno je alarmantno što smo ovakve poruke slušale upravo u trenutku kada je Srbija za samo četiri dana zabeležila četiri femicida i broj se, nažalost, povećava.

Dok žene gube živote u partnerskom i porodičnom nasilju, fokusiranje na to da žene „vrlo često“ lažno prijavljuju nasilje dodatno hrani sumnju prema onima koje nasilje prijavljuju.

A mnoge se već plaše da im niko neće verovati.

Zamislite očaj žena čija se krhka rešenost da prijave nasilnika dodatno potkopava ovakvim porukama…

A DA LI ZAKON ZAISTA „IDE U PRILOG ŽENAMA“?

Postojanje zakona nije isto što i efikasna zaštita.

Međunarodna tela i dalje ukazuju na ozbiljne probleme u odgovoru institucija na nasilje nad ženama u Srbiji i na nedostatke u primeni postojećih mehanizama zaštite.

Zaštita na papiru i bezbednost u stvarnom životu nisu ista stvar.

PITALE SMO I STRUKU

Biljana Ćulafić na svom LinkedIn profilu navodi povezanost sa Evropskim udruženjem za psihoterapiju (EAP).

EAP-u smo poslale originalni snimak i njene izjave i pitale da li su one u skladu sa njihovim profesionalnim standardima.

Odgovor koji smo dobile bio je nedvosmislen:

„Bez sumnje predstavlja kršenje politike EAP-a.“

Ćulafić je izjavila i da žene „mnogo više otuđuju decu od očeva“.

EAP upozorava upravo na problematičnu upotrebu koncepta „roditeljskog otuđenja“ u slučajevima porodičnog nasilja.

EAP navodi da takvi koncepti mogu doprineti tome da se navodi o nasilju nad ženama i decom umanje, ospore ili zanemare.

ŠTA SMO JOŠ SAZNALE?

Nakon dodatne provere, EAP nam je potvrdio da je Biljana Ćulafić ECP dobila 2018. godine.

Od aprila 2026. godine, nakon izmene statuta EAP-a, nosioci ECP-a tokom trajanja registracije imaju i status pridruženog člana.

EAP je potvrdio da je Ćulafić trenutno njihova pridružena članica.

Predstavnik EAP-a naveo je da će se kao sledeći korak obratiti Srpskoj uniji udruženja za psihoterapiju (SUAP) sa zahtevom da ispita informacije iz naše prijave.

Ukoliko se detalji potvrde, naveo je da očekuje da bi slučaj trebalo da rezultira upozorenjem i zahtevom da Ćulafić poštuje politiku EAP-a i ne stvara obmanjujuće utiske koji mogu štetiti reputaciji EAP-a.

STRUČNA TITULA NOSI AUTORITET.

ALI I ODGOVORNOST.

Psihoterapeuti, psiholozi, psihijatri i drugi stručnjaci mogu imati lična iskustva i mišljenja.

Ali kada govore kao stručnjaci, njihove reči imaju dodatnu težinu. Široke tvrdnje o ženama koje nisu potkrepljene dokazima ne ostaju samo mišljenje. One mogu da učvrste stereotipe, povećaju sumnju prema žrtvama i utiču na to da li će neka žena odlučiti da progovori.

Zato smo pitale struku.

I zato ćemo pratiti šta će se dalje dogoditi.