Autorka: Ana Zdravković

Napomena: Odgovori na pitanja u ovom tekstu odnose se na postporođajnu depresiju, postporođajnu psihozu i srodne teme uopšte i zasnovani su na stručnoj i naučnoj literaturi. Ne predstavljaju moju stručnu procenu niti zauzimanje stava o konkretnom slučaju LC u Americi. – Marija Volarov.

Slučaj Lindsay Clancy, majke iz Masačusetsa optužene za ubistvo svoje troje dece, mesecima je privlačio pažnju svetske javnosti i otvorio brojna pitanja na raskršću prava, medicine i društvene odgovornosti. Nakon višenedeljnog suđenja, postupak je nedavno završen poništavanjem procesa (mistrial) jer porota, i pored višednevnog većanja, nije uspela da postigne jednoglasnu odluku.

Ono što je ovaj slučaj učinilo izuzetno složenim jeste činjenica da težište sudskog procesa nije bilo na pitanju da li je ona počinila delo, već da li može snositi krivičnu odgovornost. Suštinski sukob optužbe i odbrane vodio se oko njenog mentalnog stanja: dok je tužilaštvo tvrdilo da je bila svesna svojih postupaka, odbrana se zasnivala na tvrdnji da je u trenutku čina patila od teškog oblika postporođajne psihoze.

Ovaj pravni rasplet iznova je pokrenuo širu diskusiju o mentalnom zdravlju žena u postporođajnom periodu, ali i istakao koliko se u javnosti često mešaju osnovni pojmovi kada je reč o psihološkim stanjima nakon porođaja.

O postporođajnoj psihozi i njenim specifičnostima za Danas je već govorio dr Miloš Marković, a o tome kako se ovo stanje manifestuje, po čemu se razlikuje od postporođajne depresije i šta je važno prepoznati na vreme, mi razgovaramo sa Marijom Volarov, doktorantkinjom psihologije i psihoterapeutkinjom pod supervizijom.

Kako stručno pravite razliku između postporođajne depresije i postporođajne psihoze, i koji su ključni simptomi koji signaliziraju ulazak u psihotičnu epizodu?

Postporođajna depresija je depresivni poremećaj koji se može javiti tokom trudnoće ili, najčešće, u prvih 4-6 nedelja nakon porođaja (tako je definisano u dijagnostičkim klasifikacijama iako se, u praksi, početak beleži bilo kada u prvih godinu dana). Karakterišu je trajno osećanje tuge ili praznine, doživljaj usamljenosti, gubitak interesovanja i zadovoljstva u aktivnostima u kojima je osoba ranije uživala, anksioznost, razdražljivost i izražena iscrpljenost. Majka može imati i poteškoće u uspostavljanju bliskosti sa bebom, osećaj da nije dovoljno dobra majka i teškoće u svakodnevnom funkcionisanju. Mogu se javiti i suicidalne misli.

Važno je razlikovati postporođajnu depresiju od tzv. „baby blues“, prolazne emocionalne osetljivosti koja je veoma česta nakon porođaja. Majka može biti plačljiva, tužna i razdražljiva, bez nekog jasnog povoda. Ove promene raspoloženja najčešće se javljaju u prvim danima nakon porođaja i spontano se povlače u roku od nekoliko dana, pa se smatraju uobičajenom reakcijom na velike fizičke, hormonske, emocionalne i životne promene koje prate dolazak bebe. Za razliku od „baby blues-a“, postporođajna depresija je intenzivnija i dugotrajnija i može značajno narušiti funkcionisanje žene, zbog čega je važno potražiti stručnu pomoć.

Procene učestalosti postporođajne depresije razlikuju se u zavisnosti od toga kako se depresija definiše i procenjuje. Svetska zdravstvena organizacija navodi da mentalni poremećaj, najčešće depresiju, doživljava oko 13% žena koje su se upravo porodile, dok je procena za zemlje u razvoju oko 19,8%. Velika meta-analiza koja je obuhvatila 412 studija iz 46 zemalja procenila je globalnu prevalenciju postporođajne depresije na oko 19%, sa razlikama između zemalja koje se kreću od 3% (Singapur) do 44% (Južna Afrika). U jednoj retrospektivnoj studiji kohorte objavljenoj u junu 2026. godine kojom je obuhvaćen uzorak od 6552 žene sa istorijom depresivnih epizoda pronađeno je da je 37,7% njih razvilo i postporođajnu depresiju. Dakle, istraživanja nam kažu da su žene sa prethodnim depresivnim epizodama u većem riziku od razvoja postporođajne depresije, koje samim tim treba da budu pod dodatnim nadzorom.

Kada je reč o postporođajnoj psihozi, simptomi se mogu razviti veoma naglo, često u prvim danima ili nedeljama nakon porođaja. Tu spadaju izrazita konfuzija, dezorganizovano ili neuobičajeno ponašanje, sumnjičavost i paranoja, kao i nagle i velike promene raspoloženja, uključujući manične simptome poput izrazito povećane energije, ubrzanog govora i mišljenja i smanjene potrebe za snom (ovde se ne radi o insomniji usled koje osoba oseća iscrpljenost usled nedovoljno sna, već osoba oseća da puca od energije i zbog toga nema potrebu za snom). Kako se stanje razvija, mogu se pojaviti simptomi koji ukazuju na gubitak kontakta sa realnošću, poput sumanutih ideja (uverenja koja nisu zasnovana na realnosti) i halucinacija (ne javljaju se uvek, ali kada se javljaju osoba može da čuje glasove ili [ređe] vidi stvari koje ne postoje i koje drugi ljudi ne vide i ne čuju). Na primer, žena može biti uverena da njoj ili njenoj bebi preti određena opasnost, iako za takvo uverenje ne postoje stvarni dokazi, da je beba zaposednuta, da nije njena i slično. Pored psihotičnih simptoma, mogu se javiti i izražena konfuzija i dezorijentisanost, pa žena može delovati veoma zbunjeno i imati teškoće da razume šta se oko nje dešava. Kako se stanje postporođajne psihoze može brzo pogoršati, a u odsustvu pravovremenog prepoznavanja i lečenja povezano je sa povećanim rizikom od suicida i, u ređim slučajevima, ubistva deteta, neophodno je što pre uključiti stručnu pomoć i istovremeno osigurati bezbednost i majke i bebe.

Važno je i pojasniti jednu terminološku stvar. Postporođajna depresija i postporođajna psihoza jesu široko korišćeni klinički termini, ali nisu zasebne dijagnostičke kategorije (nozološke jedinice) u dijagnostičkom klasifikatornom sistemu Američke psihijatrijske asocijacije (DSM-5-TR). U DSM-5-TR se depresivna epizoda koja počinje tokom trudnoće ili u periodu nakon porođaja može označiti specifikatorom „sa peripartalnim početkom“, dok se psihotični poremećaj dijagnostikuje prema konkretnoj kliničkoj slici – na primer u okviru bipolarnog poremećaja ili drugog psihotičnog poremećaja. S druge strane, u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti svetske zdravstvene organizacije (ICD-11) postoji zaseban odeljak „Mentalni poremećaji i poremećaji ponašanja povezani sa trudnoćom, porođajem ili periodom nakon porođaja (puerperijumom)“ u okviru koga su specifikovane dve šire kategorije poremećaja:  1. poremećaji bez psihotičnih simptoma i 2. poremećaji sa psihotičnim simptomima. Dakle, klasifikacioni sistemi prepoznaju važnost perinatalnog perioda, ali postporođajna depresija i psihoza nisu jednostavno zasebne dijagnostičke kategorije. U jednom radu objavljenom 2025. godine, grupa eksperata tvrdi da postporođajna psihoza ima toliko specifično vreme javljanja, kliničku sliku, tok, faktore rizika, odgovor na terapiju i prognostički obrazac da bi trebalo da bude priznata kao zasebna dijagnostička kategorija. Autori pritom predlažu da kategorija postporođajna psihoza treba biti smeštena unutar poglavlja o bipolarnim poremećajima, a ne među primarnim psihotičnim poremećajima. Kada je reč o  postporođajnoj depresiji ne postoji konsenzus da li ima dovoljno specifičnosti da bude izdvojena kao zaseban dijagnostički entitet. U važećim klasifikacionim sistemima postporođajna depresija se i dalje uglavnom konceptualizuje kao depresivni poremećaj sa peripartalnim/perinatalnim početkom.

Koliko je postporođajna psihoza zapravo učestala i da li se razvija naglo ili postoje suptilni rani signali koje okolina i lekari često previde?

Postporođajna psihoza je znatno ređa od postporođajne depresije, ali predstavlja veoma ozbiljno psihijatrijsko stanje. Incidenca postporođajne psihoze procenjuje se na približno 1 do 2 slučaja na 1.000 porođaja.  Klinička slika postporođajne psihoze može biti veoma raznolika, a kako se pojava prvih simptoma obično poklapa sa povratkom majke i bebe kući, periodom prilagođavanja, neprospavanim noćima i hormonalnim promenama, rani znaci se ponekad pogrešno normalizuju i pripišu gore opisanom “baby blues” stanju.

Posebno je važno naglasiti da žena koja razvija psihozu često nema uvid u to da sa njenim psihosocijalnim funkcionisanjem nešto nije u redu. Zbog toga porodica i bliske osobe mogu biti prve koje primete upadljive promene u funkcionisanju i samim tim mogu odigrati značajnu ulogu da se na vreme urade psihološka i psihijatrijska procena i da žena dobije odgovarajući farmakološki tretman na vreme. Takođe mislim da je važno napomenuti da istraživanja pokazuju da su pod većim rizikom od postpartalne psihoze žene sa istorijom bipolarnog poremećaja (koji je možda prepoznat, a možda i nije), kao i da se gotovo u polovini slučajeva kasnije ispostavi da je postpartalna psihoza zapravo bila prva epizoda bipolarnog poremećaja. 

Kakvu ulogu u ovom stanju igraju intruzivne misli, a kakvu deluzije i gubitak kontakta sa stvarnošću — šta se tačno dešava u percepciji majke?

Mnogo je važno ne mešati intruzivne misli (koje se mogu javiti u sklopu, na primer, opsesivno-kompulzivnog poremećaja) i sumanute ideje (deluzije). Kada su u pitanju intruzije, za njih kažemo da su „ego-distone“. To znači da će majka biti duboko uznemirena ukoliko joj se javi misao da, na primer, nekako povredi svoje dete. Takvu misao će doživljavati kao nešto što nije u skladu sa njom i njenom ličnošću, upravo zbog čega će je često doživeti kao veoma uznemirujuću. Kada su misli ego-distone, obično ne očekujemo da se osoba ponaša u skladu sa sadržajem misli. Na primer, ako posle nekoliko neprospavanih noći beba neutešno plače, a majci se javi misao kako bi je najradije bacila kroz prozor, ona će se zgranuti nad takvom mišlju i neće je doživljavati kao nešto što želi da uradi. Ako ovakve misli nisu praćene drugim znacima psihotičnog stanja, same po sebi ne ukazuju na psihozu. Ipak, ako majka izjavi da ima strašnu misao da će povrediti svoje dete, nećemo zaključiti da ne postoji nikakav rizik da to zaista uradi samo na osnovu toga što je takva misao plaši i uznemirava. Potrebna je klinička procena, naročito ako su misli učestale, intenzivne, ako postoji namera, plan, osećaj gubitka kontrole ili drugi simptomi koji ukazuju na ozbiljno pogoršanje njenog opšteg psihičkog stanja ili mogući razvoj psihotičnih simptoma.

Kod sumanutih ideja problem je drugačiji. Osoba ih ne prepoznaje kao nešto što nije u skladu sa stvarnošću, već ih doživljava kao stvarna uverenja o svetu. To znači da majka neće preispitivati sadržaj ovih uverenja. Ona za nju mogu biti uznemirujuća, ali smislena, u skladu sa načinom na koji doživljava realnost, pa se može ponašati u skladu sa njihovim sadržajem, sa ozbiljno narušenim ili potpuno odsutnim uvidom u njihovu neobičnost. Recimo, majka može imati misao „Šta ako neko povredi moju bebu?“ i biti užasnuta što joj je takva misao uopšte pala na pamet. Nasuprot tome, u psihotičnom stanju može biti čvrsto uverena: „Neko će sigurno ubiti moju bebu“, ili „Moja beba je zaposednuta“, i svoje ponašanje organizovati u skladu sa tim uverenjem, jer ga ne doživljava kao samo jednu od mogućih misli, već kao činjenicu.

Slučaj je otvorio pitanje delotvornosti i rizika kompleksne farmakoterapije. Kako nagle promene ili kombinacije lekova mogu uticati na psihotično stanje?

Na ovo pitanje ću vrlo pažljivo da odgovorim, budući da je farmakoterapija u nadležnosti psihijatara, a ne nas psihologa. Pre svega, mislim da je od izuzetne važnosti slušati povratne informacije koje pacijentkinja daje o tome kako reaguje na određeni lek ili kombinaciju lekova. Kompleksna terapija sama po sebi nije problematična. Ona može biti potpuno opravdana, stvar je u tome da mora da bude prilagođena konkretnom pacijentu, pažljivo praćena i, pre svega, zasnovana na adekvatnoj dijagnostičkoj proceni. Ako pacijentkinja dolazi u kontakt sa različitim psihijatrima i pritom ne postoji saglasnost oko toga kom mentalnom poremećaju treba pripisati simptome o kojima pacijentkinja izveštava, potrebno je uključiti i kliničkog psihologa koji će sprovesti detaljnu kliničku procenu koja može doprineti boljoj diferencijalnoj dijagnostici. Mišljenja sam da je uvek u interesu pacijenta da postoji timski rad stručnjaka iz različitih oblasti. Pogrešna dijagnoza može voditi neadekvatnom izboru tretmana, a kod određenih pacijenata takav tretman može doprineti pogoršanju kliničke slike. Na primer, postoje istraživanja u kojima se navodi da kada se iza depresivne kliničke slike zapravo nalazi (neprepoznati) bipolarni poremećaj, primena antidepresiva kod dela pacijenata može povećati rizik od ulaska u maničnu epizodu, pri čemu manična epizoda može biti praćena i psihotičnim simptomima (rezultati istraživanja nisu potpuno jednoznačni u pogledu veličine tog rizika, ali sugerišu da treba biti oprezan). Zbog takvih i sličnih situacija je posebno važna kontinuirana komunikacija između psihijatra, kliničkog psihologa i drugih stručnjaka uključenih u tretman, kao i praćenje promena koje se javljaju nakon uvođenja, ukidanja ili promene terapije. Kod nagle promene psihičkog stanja važno je razmotriti i da li je došlo do promene u farmakoterapiji, ali istovremeno ne treba automatski pretpostaviti da je lek uzrok pogoršanja, jer i sama priroda osnovnog poremećaja može dovesti do nagle promene kliničke slike.

Ovim odgovorom sam nastojala da dam svoj pogled na potrebu za saradnjom između različitih stručnjaka jer smatram da se na taj način neke greške mogu izbeći, ali za detalje o farmakoterapiji uvek preporučujem razgovor sa psihijatrima.

Kako se dešava da sistem ili porodica ne prepoznaju opasnost na vreme, čak i kada je majka pod aktivnim psihijatrijskim nadzorom?

Jedan od problema jeste to što ni sama žena, ni njena porodica, a ponekad ni zdravstveni radnici nemaju dovoljno informacija o tome kako postporođajna psihoza izgleda i koliko brzo može da se razvije. Imam utisak da se o postporođajnoj depresiji češće govori i više zna, a da mnogi ljudi nisu ni čuli da postporođajna psihoza postoji. Zbog toga se prvi znaci mogu pogrešno protumačiti kao baby blues ili pogoršanje već postojeće depresije. To može dovesti do toga da se ozbiljnost simptoma ne prepozna na vreme, da porodica kasnije potraži pomoć ili da žena ne dobije odgovarajuću intervenciju dovoljno brzo. Naročito je opasno ako stručnjaci koji se bave mentalnim zdravljem nemaju dovoljno znanja o mentalnim poremećajima sa postporođajnim početkom jer onda nemaju ni dovoljno znanja o tome šta je potrebno da prate kada uvode, ukidaju ili menjaju farmakoterapiju. Kao što sam već navela, u nekim slučajevima, neadekvatna terapija može da bude uvod u stanje koje je gore od onog stanja zbog kog se pacijentkinja inicijalno javila.

Važno je imati na umu i da psihijatrijski nadzor (ukoliko se radi o ambulantnom lečenju) ne podrazumeva kontinuirano praćenje psihičkog stanja žene. Zbog toga je važno da i porodica i drugi zdravstveni radnici znaju koje promene predstavljaju znak za hitnu ponovnu procenu, a ne da se čeka naredni zakazani pregled.

Dodatni izazov je to što žena sama možda neće prijaviti promene koje doživljava, upravo zato što u trenutku razvoja psihoze često nema uvid u to da su njeni doživljaji i uverenja deo psihičkog poremećaja. Njena iskustva i uverenja su u tom trenutku deo njene doživljene realnosti koja se ne preispituje. Zbog toga procena ne može uvek da se zasniva samo na onome što žena sama prijavljuje, već su informacije porodice i drugih osoba koje je redovno viđaju veoma važne. Članovi porodice, koji često mogu prvi primetiti da se žena ponaša značajno drugačije nego ranije, trebalo bi da o tim promenama obaveste zdravstvene radnike. No, ponekad se dešava da članovi porodice to ne urade usled stigme koja prati odlazak kod psihijatra ili zato što promene pokušavaju da objasne uverenjima koja su karakteristična za njihov kulturni ili religijski kontekst, umesto da ih prepoznaju kao mogući znak ozbiljnog psihičkog poremećaja. Važno je pritom razumeti da potencijalno opasno ponašanje ne mora uvek biti praćeno jasno izraženom suicidalnom ideacijom ili namerom da povredi dete. Žena može postupati u skladu sa psihotičnim uverenjima koja u tom trenutku doživljava kao stvarnost. Upravo zato je procena gubitka kontakta sa realnošću, a ne samo direktno pitanje o suicidalnim ili agresivnim namerama, od posebnog značaja.

Zbog toga je edukacija žena, porodica, ali i zdravstvenih radnika o postporođajnoj psihozi veoma važna. Što je veće razumevanje ranih znakova i rizika koji prate ovo stanje, veća je mogućnost da se simptomi pravilno protumače i da se pomoć potraži i pruži na vreme. Jako je važno da postoji i jasna komunikacija između različitih zdravstvenih radnika sa kojima žena tokom trudnoće i nakon porođaja dolazi u kontakt. U perinatalnom periodu žena može dolaziti u kontakt sa ginekologom, izabranim lekarom, patronažnom sestrom, pedijatrom, psihijatrom i drugim zdravstvenim radnicima koji se bave različitim aspektima njenog zdravlja, različitim tegobama i/ili imaju uvid u njenu interakciju sa bebom. Ipak, svi oni se bave jednom istom osobom, a informacije koje dobijaju od pacijentkinje mogu biti zapravo različiti delovi iste slagalice. Svaki od njih može primetiti drugi deo promene u njenom funkcionisanju, zbog čega je razmena relevantnih informacija važan deo ranog prepoznavanja problema. Ponekad problem nije u tome što jedna osoba nije prepoznala ozbiljnost situacije, već u tome što različiti ljudi imaju samo delić informacija, pa niko ne vidi celu sliku.

Kako o ovakvim tragedijama izveštavati u javnosti, a da se ne stvori dodatna stigmatizacija porodilja koje potraže pomoć?

Ne mogu dovoljno da naglasim da je briga o mentalnom zdravlju majke istovremeno i briga o bebi i da nema tog straha od etiketiranja i osude koji treba da prevagne u odnosu na preduzimanje svih neophodnih mera kako bi se majka oporavila, i kako bi se zaštitili zdravlje i bezbednost i majke i bebe! Kada se neki tragičan slučaj desi u okviru kog se potegne pitanje mentalnog zdravlja počinioca, fokus sa same tragedije treba da bude pomeren na edukaciju čitavog društva o tome da tokom života gotovo svakome od nas u nekom trenutku iz nekog razloga može da se desi neka kriza mentalnog zdravlja i da je tada potrebno da upregnemo sve dostupne resurse kako bismo se oporavili. Ovo je svrsishodnije od toga da svi ulazimo u uloge dijagnostičara i iznosimo svoje procene o nekome koga ne poznajemo (bilo da imamo odgovarajuće znanje i kompetencije ili ne). Čitala sam pregledni rad koji sumira razgovore sa ženama koje su imale postporođajnu psihozu. Neke žene su izjavljivale da nisu potražile pomoć ili da porodica nije reagovala upravo zbog stida i straha od stigme povezane sa psihijatrijskom dijagnozom. Moramo da radimo na tome da se takve stvari ne dešavaju. Dodatno odmažu društveni narativi o tome šta sve žena kada postane majka mora da oseća i radi kako bi dokazala da je dostojna te uloge i da je podobna da bude majka. Idealizacija majčinstva koja postoji u društvu dodatno pojačava osećanja krivice, stida i stigme usled čega žena i njeni bližnji mogu odlagati donošenje odluke da potraže stručnu pomoć. Uporedo sa tim treba informisati javnost da postporođajna psihoza postoji, da je relativno retka ali postoji i da je uz pravovremenu dijagnostiku i odgovarajući tretman oporavak moguć. Način na koji o ovim slučajevima govorimo nije samo pitanje novinarske etike. On može uticati i na to da li će neka druga žena ili njena porodica prepoznati problem i usuditi se da potraže pomoć.

Marija Volarov, doktorantkinja psihologije i psihoterapeutkinja pod supervizijom.