Autorka: Danijela Dedović

Veza feminizma i politike, na prvi pogled, može izgledati jednostavna – oličena u borbi žena za prava koja su muškarcima istorijski već bila dostupna (obrazovanje, politički angažman, pravo glasa, ekonomska samostalnost). Ipak, takvo određenje vodi ka jednom dubljem pitanju: da li emancipacija žena podrazumeva  samo poboljšanje kvaliteta ženinog života i njihovo integrisanje u postojeći (politički) poredak, ili zahteva i preispitivanje odnosa moći na kojima je taj poredak izgrađen? Važnost ovog pitanja raste sa percipiranjem politike ne samo kroz prizmu države, izbora i zakona, već i kroz „privatne” odnose poput braka, porodice, ljubavi, seksualnosti, vaspitanja i ekonomske zavisnosti.

Polazište ovog rada jeste da politička i građanska jednakost jesu bitne i predstavljaju nužan, ali ne i dovoljan uslov emancipacije. Tačnije, na njih bi se moglo gledati, ne samo kao na uslov, već i kao na rezultat emancipacije žene (kao što je to slučaj kod muškarca), da muškarčeva emancipacija kroz veliki deo istorije nije tekla nezavisno od ženske, sebično sprečavajući ovu drugu da se u dovoljnoj meri razvija. Od Meri Vulstonkraft do Eme Goldman može se pratiti kako se zahtev da žena bude priznata kao racionalno i ravnopravno političko biće pomera ka radikalnijem pitanju: „Šta se događa ako žena dobije ta dugo priželjkivana i tražena prava, ali odnosi koji proizvode njenu dvostruku podređenost, kao i muškarčevu jednostruku, ostanu nepromenjeni?”. Muškarac je pod okovima države, a žena pod okovima muškarca i države – ali, biće da se sve to na kraju može svesti na jednog zajedničkog neprijatelja koji deluje putem više mehanizama. Goldmanina veza feminizma i anarhizma otkriva jednog od njih – patrijarhat, neodvojiv od države, kapitala i drugih hijerarhijskih odnosa koji dominacijom ograničavaju autonomiju pojedinca.[1] Na taj način gledano, feminizam se ne svodi samo na pitanje mesta žena u sistemu – on proširuje pojam političkog menjajući naše shvatanje da su odnosi koji su tradicionalno smatrani privatnim, a u kojima postoji neravnoteža moći, takođe i politički.

Jedan od paradoksa modernog političkog mišljenja jeste činjenica da su razum, sloboda i jednakost razvijani kao univerzalne vrednosti u društvima u kojima žene nisu smatrane njihovim punopravnim nositeljkama. U Odbrani prava žene Vulstonkraft polazi od jednostavnog problema: ako je razum univerzalna ljudska sposobnost, zašto su žene od njega ciljano udaljavane?[2] Samim tim, teško je opravdati poredak u kome se muškarac obrazuje za samostalnost, a žena vaspitava za zavisnost – upravo tako Ruso oblikuje obrazovanje Sofije prema njenoj budućoj, jedinoj, ulozi supruge koja podrazumeva žensku vrlinu, dopadljivost i prilagođavanje.[3] Vulstonkraft smatra da te „prirodne” osobine žena nastaju kroz način na koji su žene vaspitavane i problem nalazi upravo u društvenoj proizvodnji takve „ženske prirode” – „Ukratko, prema njima je, skoro od samog rođenja, postupano kao prema ženama, a umesto poduka dobijale su komplimente. To im je slabilo duh”[4]. Time što se „ono što je posledica navike, predstavlja kao nesumnjiva naznaka prirode”, Meri implicira da se ženina kasnija nesamostalnost ne može navoditi kao dokaz prirodne inferiornosti.[5]

Njena politička implikacija je mnogo šira: žene treba obrazovati kao racionalna i samostalna bića sposobna da budu građanke, a ne samo supruge, da njihov duh ne bi bio „osakaćen”, a njihov „intelekt žrtvovan”.[6] U apstraktu jednog savremenog tumačenja njenog dela naglašeno je da ona ne zahteva samo reformu obrazovanja već i građanska i politička prava žena.[7]      Obrazovanje žena za Vulstonkraft nije samo „privatno”, već političko pitanje: žena od detinjstva usmeravana zatvorskoj potčinjenosti muškarcu, teško će kasnije biti samostalni politički subjekt. Za Vulstonkraft je to glavno pitanje, ali Goldman se pita da li su nepriznavanje građanskih prava i zabrana pristupa javnoj sferi jedine prepreke slobodi žene. Formalno uključivanje žena u sistem neće promeniti sam sistem niti odnose moći koji su glavni krivac svih nepravdi jer je „apsurdno mišljenje da će žene uspeti tamo gde muškarci nisu”.[8] Iz toga proizlazi i Goldmanina kritika sifražetkinja koje smatraju da će žene „očistiti” problematični sistem.[9] A i pitanje je da li uopšte treba takav sistem čistiti – možda je jedino ispravno uništiti ga i napraviti novi…[10]

Na prvi pogled tu se javlja kontradiktornost – Kako feministička misao može istovremeno da brani oslobođenje „podjarmljenih”[11] žena i da kritikuje žensko pravo glasa? Goldmanin odgovor proizlazi iz njenog anarhizma. Ona ne smatra žene manje sposobnim za političko odlučivanje i ne protivi se ravnopravnosti, već sumnja u efikasnost takvog “rešenja” odnosno pretpostavku da će njihovo uključivanje u politiku samo po sebi doneti oslobođenje jer su „svi postojeći sistemi političke moći apsurdni i sasvim nepodesni da reše goruće životne probleme”[12]. Goldman pritom pravi važnu razliku između ravnopravnosti i emancipacije. Pravo da učestvujemo u instituciji nije isto što i oslobođenje od odnosa dominacije koje ta institucija ili društveni poredak mogu da održavaju.[13] To ne znači da formalna prava nemaju vrednost, već da nisu kraj feminističke borbe – tek iza njih dešava se glavni deo bitke.

Za Goldman anarhizam ne predstavlja haos ili odsustvo društva, već osporavanje hijerarhijske vlasti i autoriteta u ime individualne slobode[14] – u anarhizmu zapravo haos nestaje, a nastaje sklad, što ga možda čini jednom od lepših političkih zamisli. Patrijarhat je odnos moći kao što su to i vlast, ekonomska eksploatacija ili državni autoritet, pa je samim tim feministička borba prirodno neodvojiva od anarhističke. Emancipacija stoga ne predviđa ženu samo kao ravnopravnu učesnicu u postojećim strukturama, već kao osobu koja može te strukture da kritikuje i menja.[15]

Od Vulstonkraft do Goldman, osim odgovora na pitanje šta ženama nedostaje, menja se i samo razumevanje politike. Goldman u Tragediji ženske emancipacije priznaje dostignuća ženskog pokreta, ali tvrdi da je on napravio tek prvi korak. Njena čuvena tvrdnja da „prava emancipacija ne počinje ni na glasačkom mestu, niti u sudu, već u ženskoj duši”[16] znači da zakonsko i političko (formalno) oslobađanje ne može automatski ukloniti „unutrašnje tirane – mnogo opasnije po život i razvoj ličnosti”[17] odnosno internalizovane, „etičke i društvene norme koje su nedirnute ostavljene da se brinu same za sebe”[18]. Ono ne može popuniti „prazninu u ženskoj duši koja joj ne da da pije iz fontane života”.[19] S obzirom da se potčinjenost može reprodukovati i kroz norme koje ljudi sami usvajaju i održavaju, žena formalno može postati slobodna, a i dalje svoju vrednost meriti standardima koji su nastali u patrijarhalnom društvu. Ipak, ne mogu a da se ne zapitam koliko je Goldmanina ideja o unutrašnjoj emancipaciji zaista dovoljna i održiva. Ako emancipacija „počinje u ženskoj duši”, postoji rizik da se strukturni problemi koji istu onemogućavaju zanemare, a odgovornost njihovog rešavanja prebaci samo na ženu. Koliko žena zaista može da se oslobodi sopstvenom voljom ukoliko radi osam sati dnevno, sama obavlja kućne poslove i brine o deci, a sutradan sve počinje iznova, uz dodatak da joj, ukoliko im se obrati za pomoć, institucije ne pruže pomoć? Čini mi se da je to dovoljan razlog da se Goldmanina unutrašnja emancipacija posmatra kao jedan važan, ali ne jedini nivo oslobođenja. Emancipacija mora biti istovremeno institucionalna, materijalna i lična. Na to ukazuje i analiza Okininog dela koje pokazuje da je porodica sa rodno podeljenim ulogama jedna od fabrika ženske nejednakosti, ne samo u privatnom životu, već i na tržištu rada i u politici.[20]

Ne može se ne primetiti očigledna dodirna tačka Goldmaninih gledišta i Manifesta komunističke partije. Marks i Engels tvrde da buržoaski poredak tretira ženu kao „prosto oruđe za proizvodnju” i kritikuju ekonomsku osnovu buržoaske porodice navodeći da ona počiva na kapitalu i privatnoj zaradi.[21] U Ljubavi i braku i Goldman brak posmatra kao društvenu i ekonomsku instituciju u koju žena ulaže svoju slobodu.[22] Goldmanina, feminističko-anarhistička, i marksistička kritika nisu identične. Marks i Engels prvenstveno naglašavaju klasne i proizvodne odnose, dok Goldman stavlja fokus na seksualnost, ljubav i autonomiju žene. Ipak, njihove analize daju zajednički ključan uvid: porodica i brak nisu odvojeni od ekonomije i politike, a žene u kapitalističkom sistemu, zahvaljujući braku koji nije samo privatni ljubavni odnos, više pate od muškaraca koji reprodukuju zavisni odnos svojih supruga. Iz toga proizilazi činjenica da žena može biti pravno slobodna građanka, a ipak učestvovati u odnosima koji su vekovima počivali na neravnopravnosti, i zaključak da formalnost nikada neće moći promeniti suštinu.

Hejvud upravo ovu razliku između političkog i ličnog, javnog i privatnog, patrijarhata, kao i liberalnog, socijalističkog i radikalnog feminizma, postavlja među centralne teme svog poglavlja o feminizmu. Razlike među feminističkim tradicijama zato se mogu razumeti i kroz pitanje „Gde traže glavni izvor ženske podređenosti?”: u pravnoj i političkoj nejednakosti, ženskoj podređenosti kapitalističkim i klasnim odnosima ili patrijarhatu kao dubljoj strukturi moći koja prodire i u privatni život.[23] Ili možda u njihovom međusobnom delovanju? Goldman se ne može jednostavno svrstati u neku od ovih kategorija, ali upravo to je razlog toga što je ona skoro pa centralna tema ovog rada: njen anarhistički feminizam povezuje kritiku države, kapitala, patrijarhata i društvenog morala u jedinstveno pitanje slobode nasuprot bespogovorne potčinjenosti državi, ili mužu.

Ona u cilju postizanja emancipacije ne zahteva samo drugačije ideje već – delovanje. Za nju je direktna akcija – otpor autoritetu zakona, ekonomskim odnosima i moralnom kodeksu; za nju „revolucija nije ništa drugo nego misao preneta u akciju”[24]. U Tragediji ženske emancipacije Goldman koristi gotovo „pokretački” jezik: „Spas leži u silovitom maršu napred”[25], dok važnost duha za žensku emancipaciju naglašava govoreći da „ona počinje u ženskoj duši”[26] i zalažući se za „duh pobune”[27]. Musolini Doktrinu fašizma otvara tvrdnjom da je fašizam „akcija i misao”, a celo vreme u tekstu naglašavajući aktivnost, volju, marš i „duhovno” shvatanje života.[28] Zanimljivo je zapažanje da se motivi akcije, marša, borbe i duha mogu pronaći i kod Goldman i kod Musolinija – u dve ideologije koje su suštinski suprotne jedna drugoj. Naravno, sličnost političkog rečnika ne znači sličnost političkog sadržaja – ciljevi njihovih akcija su dijametralno suprotni. Kod Goldman akcija služi oslobađanju individue od nametnutog autoriteta; kod Musolinija akcija pojedinca podređuje naciji i državi – ista retorika mobilizacije u službi je potpuno oprečnih ciljeva. Stoga je ključno pitanje feminističke politike kakve odnose moći njeno delovanje pokušava da razgradi.

Od Vulstonkraft do Goldman menja se ne samo odgovor na pitanje šta ženama nedostaje, već i samo razumevanje politike. U kontekstu dobijanja onoga što im nedostaje, suprotstavljanje formalne i „stvarne” (unutrašnje) emancipacije je pogrešno. Feminizam zbog toga nije samo politika koja zahteva više žena u postojećem političkom prostoru. Njegov radikalni doprinos političkoj teoriji jeste zahtev da se preispita gde se politika uopšte događa. Ako se moć ostvaruje u parlamentu, ali i u porodici; kroz zakon, ali i kroz ekonomsku zavisnost; u javnom autoritetu, ali i kroz norme ljubavi, roda i seksualnosti, onda emancipacija zahteva više od ulaska žena u postojeći poredak – zahteva metamorfozu odnosa koji određuju ko ima pravo da bude slobodan.

Spisak korišćene literature:

• Ferguson, Michaele. „Susan Moller Okin, Justice, Gender, and the Family“, u The Oxford Handbook of Classics in Contemporary Political Theory (Oxford: Oxford University Press, 2019), Oxford Academic (pristupljeno 10. 09. 2026).
• Goldman, Ema. „Žensko pravo glasa”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg.
• „Anarhizam: za šta se stvarno zalaže”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Bosa Janjušević.
• „Tragedija ženske emancipacije”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg.
• „Ljubav i brak”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg.
• Hejvud, Endru. Političke ideologije: Uvod, 3. izd., prev. Milanka Radić (Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005), str. 252-270.
• Marks, Karl i Fridrih Engels. Manifest komunističke partije.
• Musolini, Benito i Đovani Đentile. „Doktrina fašizma”, u Fašistička doktrina i institucije, str. 7–42 (Rim: Ardita Publishers, 1935).
• Ruso, Žan Žak. Emil/Sofija ili žena, prev. Dušan Tamindžić (Valjevo–Beograd: Estetika, 1990).
• Tomaselli, Sylvana. „Mary Wollstonecraft“, u Stanford Encyclopedia of Philosophy, https://plato.stanford.edu/entries/wollstonecraft/ (pristupljeno 10. 09. 2026).
• Vulstonkraft, Meri. Odbrana prava žene: sa kritičkim opaskama na politička i moralna pitanja, prev. Ranko Mastilović (Beograd: Filip Višnjić, 1994).

---

[1] Ema Goldman, „Anarhizam: za šta se stvarno zalaže”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Bosa Janjušević.

[2] Meri Vulstonkraft, Odbrana prava žene: sa kritičkim opaskama na politička i moralna pitanja, prev. Ranko Mastilović (Beograd: Filip Višnjić, 1994), str. 37-43.

[3] Žan Žak Ruso, Emil/Sofija ili žena, prev. Dušan Tamindžić (Valjevo–Beograd: Estetika, 1990), str. 428-429.

[4] Meri Vulstonkraft, Odbrana prava žene: sa kritičkim opaskama na politička i moralna pitanja, prev. Ranko Mastilović (Beograd: Filip Višnjić, 1994), str. 113.

[5] Ibid., str. 112.

[6] Ibid., str. 120-121.

[7] Sylvana Tomaselli, „Mary Wollstonecraft“, u Stanford Encyclopedia of Philosophy, https://plato.stanford.edu/entries/wollstonecraft/ (pristupljeno 10. 09. 2026).

[8] Ema Goldman, „Žensko pravo glasa”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg.

[9] Ibid.

[10] Ema Goldman, „Anarhizam: za šta se stvarno zalaže”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Bosa Janjušević

[11] Ema Goldman, „Žensko pravo glasa”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg.

[12] Ibid.

[13] Ibid.

[14] Ema Goldman, „Anarhizam: za šta se stvarno zalaže”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Bosa Janjušević.

[15] Ibid.

[16] Ema Goldman, „Tragedija ženske emancipacije”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg.

[17] Ibid.

[18] Ibid.

[19] Ibid.

[20] Michaele Ferguson, „Susan Moller Okin, Justice, Gender, and the Family“, u The Oxford Handbook of Classics in Contemporary Political Theory (Oxford: Oxford University Press, 2019), Oxford Academic (pristupljeno 10. 09. 2026).

[21] Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest komunističke partije, str. 13.

[22] Ema Goldman, „Ljubav i brak”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg.

[23] Endru Hejvud, Političke ideologije: Uvod, 3. izd., prev. Milanka Radić (Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005), str. 252-270.

[24] Ema Goldman, „Anarhizam: za šta se stvarno zalaže”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Bosa Janjušević.

[25] Ema Goldman, „Tragedija ženske emancipacije”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Vanda Perović i Aleksandar Ajzinberg.

[26] Ibid.

[27] Ema Goldman, „Anarhizam: za šta se stvarno zalaže”, u Anarhizam i feminizam: eseji, prev. Bosa Janjušević.

[28] Benito Musolini i Đovani Đentile, „Doktrina fašizma”, u Fašistička doktrina i institucije, str. 7–42 (Rim: Ardita Publishers, 1935).