Tekst pisale: Staša Ivković, Nikolina Tomašević, Ana Zdravković i Sineta Šmit

U okviru istraživačkog rada koji sprovodimo, odlučile smo se da se osvrnemo na javno delovanje Tatjane Macure—pre svega zato što je u prethodnim godinama bila istaknuta kao glas građanske inicijative, predstavnica porodičnih i ženskih politika.

Povod za ovo istraživanje jeste sve izraženiji trend političkog relativizma i gubljenja osnovnih kriterijuma političke odgovornosti u javnom prostoru. Smatramo da je važno dokumentovati slučajeve u kojima javni akteri, koji se predstavljaju kao nezavisni ili opozicioni, menjaju svoje političke pozicije i narative u skladu sa ličnim interesima, a bez javnog objašnjenja ili priznanja takvih zaokreta.

Dodatni razlog pokretanja istraživanja jeste i Macurina uloga u razgovorima o predlozima zakona vezanih za rodnu ravnopravnost i digitalno nasilje, gde je njen kredibilitet i politička pozicija od krucijalnog značaja za feminističke organizacije koje se bore za institucionalne promene.

Istraživanje je vođeno javnim interesom i zasniva se na dostupnim informacijama, izjavama, medijskim nastupima i javnim podacima. Cilj nam nije diskreditacija, već otvaranje prostora za odgovorno i dosledno političko delovanje—naročito kada je reč o osobama koje pretenduju da zastupaju prava marginalizovanih i ranjivih grupa.

Kada nasilnici predaju lekcije o pravdi, a deklaracije o rodnoj ravnopravnosti postanu politički alat za pranje savesti, svaka ozbiljna rasprava o problemu nasilja nad ženama gubi kredibilitet. Srbija, zemlja u kojoj je u poslednjih deset godina ubijeno preko 400 žena, danas organizuju konferencijama o jednakosti i osnaživanju koje su savršeni primer političkog licemerja.

Ovo je priča o političkoj karijeri Tatjane Macure.

Tatjana Macura: Od partijskog „potrčka“ do ministarke bez portfelja

Početak u pokretu „Dosta je bilo“: Politički angažman bez kvalifikacija

Tatjana Macura se 2014. godine uključuje u politički život Srbije putem novoosnovanog pokreta „Dosta je bilo“ (DJB), čiji je tadašnji lider bio Saša Radulović. Prema navodima nekadašnjih članova pokreta, Macura nije posedovala formalne kvalifikacije niti relevantno obrazovanje, te je u početku obavljala pomoćne poslove unutar stranke, poput pripreme štandova i logistike tokom kampanja.

Uprkos tome, u periodu osnivanja stranke, kada nije bilo mnogo članova, Macura se našla na izbornoj listi za parlamentarne izbore. Godine 2016. DJB uvodi transparentne procedure izbora kandidata, uključujući dostavljanje diploma i biografija. Macura navodno nije imala šta da dostavi, ali je, prema tvrdnjama svedoka iz pokreta, molbama i emocionalnim apelima ubedila Radulovića da je zadrži na listi, kao poslednju kandidatkinju koja bi ušla u parlament ukoliko lista pređe cenzus.

Koju školu je završila Tatjana Macura?

Tatjana Macura se u javnosti predstavlja kao strukovna ekonomistkinja, međutim ne ističe u velikoj meri, koji fakultet ili visoko obrazovnu ustanovu je završila kako bi mogla da stekne pomenuto zvanje. U cilju formiranja potpunijeg istraživačkog uvida u delovanje Tatjane Macure, smatrale smo relevantnim da se osvrnemo i na njen obrazovni profil. Na njenom javno dostupnom LinkedIn profilu navodi se da je završila Belgrade Business School, što je i podstaklo našu dodatnu proveru, imajući u vidu da se u različitim izjavama ponekad nejasno prezentuje nivo i vrsta obrazovanja. S obzirom na to da se radi o javnoj ličnosti koja obavlja državnu funkciju—trenutno kao ministarka bez portfelja u Vladi Republike Srbije—smatramo da je od izuzetne važnosti da sve informacije koje se odnose na njeno obrazovanje i profesionalne kvalifikacije budu transparentne, tačne i proverljive.

Belgrade Business School (BBS), poznata je i kao Visoka poslovna škola strukovnih studija Beograd.

U 2019. godini, u cilju unapređenja i racionalizacije visokog stručnog obrazovanja u Srbiji, Vlada Republike Srbije je osnovala Beogradsku akademiju poslovnih i umetničkih strukovnih studija (BAPUSS). Ova akademija je nastala spajanjem BBS-a i Visoke škole likovnih i primenjenih umetnosti.

Stoga smo, u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, uputile zahtev Beogradskoj akademiji poslovnih i umetničkih strukovnih studija, kako bismo dobile potvrdu o završenom obrazovanju Tatjane Macure. Naknadno su od nas zahtevali da dostavimo jedinstveni matični broj građana (JMBG) i ime oca Tatjane Macure, kako bi nam dostavili odogovor na zahtev. Naš advokatski tim je uz žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, dostavio i naknadno tražene podatke. Odgovor koji smo dobile jasno navodi da ne postoji osoba sa navedenim identifikacionim podacima, drugim rečima da NIJE pohađala niti završila Belgrade Business School, odnosno današnju Beogradsku akademiju poslovnih i umetničkih strukovnih studija.

Ovakva nesaglasnost između informacija dostupnih na njenim javnim profilima i zvaničnih podataka postavlja niz pitanja. Ukoliko diplomu nije stekla na pomenutoj školi, nameće se pitanje koju je obrazovnu ustanovu zapravo završila i na osnovu koje diplome koristi stručno zvanje strukovne ekonomistkinje.

Iako se u nekim izjavama Macura pozivala na svoje obrazovanje u oblasti ekonomije, nikada do kraja nije precizirala vrstu ili nivo stručne spreme. Takođe, u njenim ranijim biografijama i javnim nastupima ne postoji jasan, konzistentan trag o akreditovanoj ustanovi koja bi bila izvor njenog obrazovnog zvanja.

U političkom i javnom prostoru, gde se očekuje visok stepen odgovornosti, doslednosti i verodostojnosti, posebno kada je reč o obrazovnim kvalifikacijama koje se koriste u profesionalnom predstavljanju, ovakve neusklađenosti mogu ukazivati na problem nedovoljne transparentnosti. Javnost ima pravo da zna da li su informacije koje javni funkcioneri iznose o sebi tačne i proverljive, jer one direktno utiču na kredibilitet koji ti pojedinci imaju u obavljanju javne funkcije.

U tom kontekstu, ostaje otvoreno i legitimno pitanje: ako Tatjana Macura nije završila Belgrade Business School, kako se na osnovu dostupnih podataka može tumačiti njeno predstavljanje kao strukovne ekonomistkinje?

U skladu sa tim, ministarki bez portfelja, Tatjani Macuri, postavljamo sledeće pitanje: Koju obrazovnu ustanovu je Tatjana Macura završila, kada i gde je stekla stručno zvanje strukovne ekonomistkinje, koje koristi u javnom predstavljanju?

Ovim istraživanjem otvaramo prvo poglavlje u širem pokušaju da doprinesemo transparentnosti i odgovornosti javnih funkcionera i funkcionerki u Republici Srbiji. Nakon objavljivanja ovog prvog dela, planiramo nastavak istraživanja koji će se fokusirati na institucionalne aspekte delovanja Tatjane Macure, uključujući analizu dostupnosti podataka o njenom političkom i profesionalnom angažovanju.

U tom cilju, najavljujemo da ćemo podneti zvaničan upit Agenciji za sprečavanje korupcije, sa ciljem da se utvrdi da li je sve ono što je gospođa Macura do sada obavljala u okviru svojih javnih funkcija bilo sprovedeno u skladu sa principima transparentnosti, zakonitosti i odgovornosti, kao i da li su svi podaci o njenom radu bili pravovremeno dostupni javnosti.

„Moram da kažem da sam uvek bila u opoziciji, pre nego što sam se priključila ovoj listi, ali nikad nisam bila opozicija zdravom razumu.“ (https://www.euronews.rs/srbija/politika/107396/nisam-opozicija-zdravom-razumu-tatjana-macura-za-euronews-srbija-o-odluci-da-bude-kandidatkinja-na-listi-sns/vest?)

Kriza u DJB i prelazak ka novim političkim projektima

Unutar pokreta „Dosta je bilo“ 2018. godine dolazi do ozbiljnog raskola među članovima. Formiraju se dve grupe: jedna koja je želela da očuva pokret i druga, kojoj je pripadala i Tatjana Macura, koja je radila na njegovom razbijanju i stvaranju novog političkog projekta. Prema tvrdnjama više bivših članova DJB-a, Macura je u tom periodu igrala dvostruku igru, pokušavajući da se pozicionira unutar obe struje, zavisno od trenutnog odnosa snaga.

Jedan od ključnih događaja desio se tokom poverljivog sastanka (neformalnog ručka) grupe članova DJB-a koji su zagovarali smenu Saše Radulovića i preuzimanje pokreta. Iako se smatralo da je sastanak održan u diskreciji, Macura je prisustvovala i, prema tvrdnjama svedoka iz tog perioda, neposredno nakon toga prenela detalje razgovora tadašnjem lideru Saši Raduloviću. Ova informacija izaziva dodatni razdor u pokretu: članovi koji su prisustvovali sastanku bivaju ubrzo izbačeni iz DJB-a pod optužbom da su se sastajali van formalnih stranačkih struktura, što je bilo protivno statutu.

Ironično, upravo Tatjana Macura—osoba koja je svojim istupom doprinela isključenju ovih članova—nekoliko dana kasnije najavljuje svoju kandidaturu za predsednicu pokreta, predstavljajući sebe kao osobu koja se zalaže za reforme i „očuvanje organizacije”. Taj potez tumačen je od strane bivših kolega kao pokušaj da se politički opere i distancira od posledica sopstvenih postupaka. U međuvremenu, Macura povlači kandidaturu i 12. aprila 2018. istupa iz DJB-a.

Prema svedočenjima bivših saboraca iz pokreta, Macura je tokom celokupnog procesa pokušavala da manipuliše situacijom, istovremeno prisutna na sastancima jedne grupe, dok je drugoj prenosila informacije, s ciljem lične promocije i napredovanja unutar partijske hijerarhije. Neki su je zbog toga otvoreno nazvali „licemernom” i „političkom oportunistkinjom”, što je nešto što se provlači tokom njene celokupne političke karijere.

Krajem 2018. godine postaje jedna od liderki novoformirane Stranke moderne Srbije (SMS), nastale ujedinjenjem Pokreta centra i Socijaldemokratskog saveza. U tom periodu pokreće i inicijativu „#MameSuZakon“, koja prerasta u neformalno udruženje sa fokusom na pravnu borbu protiv Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, donetog 2017. godine.

Inicijativa „Mame su zakon“: Od zajedničkog napora do lične političke platforme

Pravnica Sofija Mandić svedoči o ključnom trenutku u kojem je, kao nezavisna poslanica, Macura stupila u kontakt s njom, s ciljem podnošenja predloga za ocenu ustavnosti Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom Ustavnom sudu. Zakon iz 2017. godine bio je nepovoljniji prema ženama u odnosu na prethodni zakon: zahtevao je 18 meseci neprekidnog angažovanja radi sticanja prava na naknadnu zarade, što je u praksi često dovodilo do ukidanja prava na naknadu. Posebno restriktivni uslovi bili su postavljeni za žene koje rade van radnog odnosa, žena čija deca imaju invaliditet, koje su preduzetnice i sl.

Mandić i Macurina saradnica u Skuštini su preuzele ključni deo pravnog posla u pripremi predloga Ustavnom sudu. Iako je Macura isprva priznala njihov doprinos u medijskim nastupima, uskoro je, tvrdi Mandić, isključila sve ostale žene iz procesa i uspostavila direktnu liniju komunikacije s tadašnjom vladom i resornom ministarkom, bez konsultacija s aktivistkinjama na čiju se ekspertizu prethodno oslanjala.

Kada je Ustavni sud 2021. godine proglasio delove spornog zakona neustavnim, Macura je kampanju predstavila kao lični uspeh. Mandić ocenjuje da je u pitanju klasičan slučaj političkog kapitalizovanja na tuđem radu, u cilju približavanja vlasti.

Politička transformacija i ministarska funkcija

Macurin put ka zvaničnoj vlasti kulminira u novembru 2023. godine, kada se našla na 22. mestu na listi „Aleksandar Vučić–Srbija ne sme da stane“. Navodi da je nestranačka ličnost, iako postaje deo vladajuće strukture.

U maju 2024. ulazi u Vladu Srbije kao ministarka bez portfelja, zadužena za rodnu ravnopravnost, borbu protiv nasilja nad ženama i osnaživanje žena. U aprilu 2025. njen mandat biva obnovljen.

SNS—(ne) stranačka ličnost

Izjava Tatjane Macure da se odlučila da nastupi na izborima kao „nestranačka ličnost“ na listi Srpske napredne stranke zato što „bivša vlast sabotira sve nove ljude i nema kapacitet da okupi oko sebe dovoljno veliku podršku da bi izazvala političku promenu“. (https://n1info.rs/vesti/vlada-srbije-milica-djurdjevic-stamenkovski-tatjana-macura/)

Ova njena izjava odnosno „pravdanje” za prelazak u SNS je problematična i konfuzna iz nekoliko razloga.

Macura je godinama unazad javno kritikovala vladajuću strukturu, a posebno SNS, zbog korupcije, autoritarizma i ignorisanja prava žena i roditelja. U skladu sa tim, njena izjava da bira da „izazove političku promenu“ upravo kroz ulazak na listu partije koju je do nedavno kritikovala—deluje suštinski paradoksalno. Logika „menjanja sistema iznutra“ deluje upitno kada se pridružuješ onome što si javno označavao kao glavni problem.

Na ovaj način, pokušava da zadrži politički i moralni alibi, predstavljajući svoj prelazak ne kao izbor već kao iznuđenu odluku, odnosno „manje zlo“ u odnosu na opoziciju. Time ne samo da ne preuzima odgovornost za sopstvenu političku promenu, već istovremeno diskredituje sve one aktere koji nisu deo vlasti, stvarajući lažni moralni okvir u kojem je saradnja sa SNS-om opravdana jer, kako kaže, „bivša vlast sabotira nove ljude“.

Takav pristup zapravo prikriva suštinu: da se ovde ne radi o nekoj iznuđenoj političkoj odluci, već o ličnom izboru i odluci da se podrži vlast koju je do juče kritikovala. Ako je to izbor—zašto ga onda ne artikulisati otvoreno, bez izgovora i bez potrebe da se neko drugi optuži kako bi se sopstvena odgovornost razvodnila?

Tatjana Macura se i dalje predstavlja kao „nestranačka ličnost“, naglašavajući da nije formalno članica Srpske napredne stranke, koja je jasno poručila da ne postoji nikakav kontakt niti pregovor sa Srpskom naprednom strankom, i da bi eventualne razgovore morali da vode s celokupnim članstvom političke organizacije kojoj pripada. Tvrdila je da SNS ne pripada istom političkom spektru. Bila je to izjava jedne žene koja je godinama ranije gradila svoj imidž kroz otvorenu kritiku vlasti i njenog vođe. Danas, nekoliko godina kasnije, ta ista Tatjana Macura sedi rame uz rame sa najvišim funkcionerima SNS-a i predsednikom Aleksandrom Vučićem, prisustvuje konferencijama koje on otvara, nastupa u ime vlade koju je do juče nazivala autoritarnom i zarobljenom.

Macura nije samo prešla iz kritičarki u poziciju moći—ona je to učinila bez ijedne javne refleksije, bez priznanja političkog preokreta koji bi barem pokušala da objasni građanima. Ona koja je nekada na Tviteru nazvala Vladimira Đukanovića fašistom, danas sedi sa njim kao stranačka koleginica. Tada ga je nazvala „tužnim, malim i nebitnim fašistom“, komentarišući njegov stav o Srebrenici. Dodala je da „njegove tužne fašističke izjave izazivaju divljenje samo kod botova“. A danas—ćuti. Ćuti i kada isti Đukanović javno izjavi da žene četvrtkom prijavljuju muževe kako bi se odmorile za vikend. Ta izjava je istovremeno mizogina, opasna i obeshrabrujuća za žene koje se odluče na prijavu nasilja, i kao takva—zaslužuje osudu. Posebno od nekoga ko je ministarka zadužena za rodnu ravnopravnost i borbu protiv nasilja nad ženama. No, Tatjana Macura više ne govori.

Nekadašnja poslanica pokreta Dosta je bilo! je u Skupštini postavljala najteža pitanja. Napadala je ministra Sinišu Malog zbog lažnog doktorata, afere „bugarski stanovi”, zbog rušenja u Savamali, zbog finansijske bahatosti simbolizovane skupocenom novogodišnjom jelkom. Danas, kada je Mali njen stranački kolega, više nema pitanja. Šta danas misli o njemu, o njegovom integritetu, kada ga svakodnevno susreće kao deo iste vlasti? Tišina.

Tatjana Macura je kao poslanica takođe postavljala niz pitanja o aferama vezanim za Nenada Popovića, uključujući njegove ofšor kompanije na Kipru i Britanskim Devičanskim Ostrvima, prijavljene Agenciji za borbu protiv korupcije, koje je kasnije negirao da poseduje. Pitala je da li je obmanuo Agenciju ili građane. Otvarala je pitanje uloge njegovih firmi u pljačkaškoj privatizaciji Minela i izvlačenja desetina miliona evra. Ukazivala na sumnje u pranje novca, izbegavanje poreza i prikrivanje vlasništva, kako je objavljeno u okviru međunarodnog istraživačkog projekta „Rajski papiri”. Tražila je da Poreska uprava sprovede unakrsnu proveru njegove imovine. Danas, više ništa ne pita. Nema komentara ni o njemu, ni o njegovom novcu, ni o radnicima Minela.

Tatjana Macura je nekada bila glas građana, kritičarka režima, žena koja se nije plašila da postavi pitanje koje boli. Danas je primer političke konverzije u najgorem smislu—iz opozicione moralistkinje u deo vlasti čiju praksu je nekada nazivala koruptivnom, autoritarnom i opasnom po žene. I zato je svaka njena rečenica o osnaživanju, o borbi protiv nasilja, o pravdi i zakonitosti—prazna. Jer ako sistem za koji danas radi nije promenjen, onda je jedino ona ta koja jeste. I to ne na bolje.

Tokom incidenta u Narodnoj skupštini u martu, kada je nekoliko narodnih poslanica bilo fizički povređeno, Tatjana Macura je promptno reagovala—ali isključivo osudom opozicionih lidera i, „haosa“ koji su izazvali. Međutim, ostala je potpuno nema na seksističku i uvredljivu izjavu bivšeg ministra Aleksandra Vulina, koji je tada poručio da „žene vrlo dobro znaju šta se radi s jajima“, aludirajući na aktivistički performans, ali na krajnje mizogin način. Izostanak bilo kakve reakcije od strane ministarke koja u svom portfelju nosi odgovornost za rodnu ravnopravnost i zaštitu žena—više je nego simptomatičan. Postavlja se pitanje: da li je Macura odlučila da prećutkuje uvrede i poniženja kada dolaze iz redova sadašnjih koalicionih partnera?

Ova situacija otvara prostor za važnu dilemu: da li je uopšte moguće govoriti o „nestranačkom“ statusu kada neko aktivno učestvuje na izbornoj listi najdominantnije političke partije u zemlji, čime postaje direktan deo njenog političkog projekta? Iako formalno ne nosi člansku kartu SNS-a, u političkom smislu, Macura se svojim delovanjem—od kandidature, pa do javnog istupanja—jasno svrstala uz interese, ciljeve i retoriku vladajuće strukture.

Na ovaj način, pojam „nestranačke ličnosti“ se instrumentalizuje, koristi se kao retorička figura kojom se pokušava zadržati privid političke neutralnosti, iako praksa pokazuje duboku povezanost sa partijom na vlasti. To stvara konfuziju kod javnosti, ali i narušava poverenje u iskrenost političkih namera, posebno kada dolazi od osobe koja je prethodno kritikovala vlast, pa zatim odlučila da joj se—makar simbolično—priključi.

Upravo u toj nesrazmeri između izrečenog i učinjenog ogleda se ključna kontradiktornost Tatjane Macure: formalna distanca od SNS-a, uz faktičku političku pripadnost njihovom sistemu vlasti.

Hronologija finansijskog rasta udruženja Mame su zakon i osnivanja firme TM Libertad

Udruženje Mame su zakon osnovano je kao građanska inicijativa, bez zaposlenih i bez vidljivih finansijskih kapaciteta u prvim godinama. Prema zvaničnim finansijskim izveštajima, tok poslovanja izgleda ovako:

• 2021. godina:
  Udruženje ostvaruje prihod od 1.045.000 RSD, pretežno iz donacija. Rashodi su gotovo identični – 1.041.000 RSD. Najveći deo sredstava odlazi na lične zarade i honorare (600.000 RSD) i usluge (390.000 RSD). Nema zaposlenih ni volontera.
• 2022. godina:
  Prihodi naglo padaju – svega 7.000 RSD, a rashodi dostižu 219.000 RSD, od čega najveći deo čine usluge (170.000 RSD) i energenti. Godina se završava sa gubitkom od 212.000 RSD, ali udruženje i dalje raspolaže značajnom gotovinom iz prethodnog perioda (1,4 miliona RSD).
• 9. jun 2023. godine:
  Tatjana Macura osniva svoju konsultantsku firmu pod nazivom TM Libertad (PR konsultantske aktivnosti), registrovanu na istoj adresi kao udruženje Mame su zakon. Delatnost firme je: 7022—Konsultantske aktivnosti u vezi s poslovanjem i ostalim upravljanjem.
• 2023. godina (ista godina kada je firma osnovana):
  Udruženje beleži naglu finansijsku ekspanziju—ukupni prihodi dostižu čak 6.954.000 RSD, gotovo u celosti iz javnih donacija, pretežno iz budžeta Republike Srbije (6.914.000 RSD). Rashodi iznose 5.812.000 RSD, od čega su ključni:
  • Naknade fizičkim licima: 1.263.000 RSD
  • Usluge: 1.108.000 RSD
  • Nematerijalni troškovi (programi, promo, administracija): 3.425.000 RSD

Na kraju godine udruženje iskazuje višak prihoda od 1.142.000 RSD, ali i obaveze prema fizičkim licima od 793.000 RSD, što znači da deo honorara i usluga nije isplaćen do kraja godine.

• 2024. godina:
  Udruženje se ponovo suočava s finansijskim padom—prihodi padaju na 234.000 RSD, dok rashodi iznose čak 1.177.000 RSD, što rezultira gubitkom od 943.000 RSD. Na kraju godine na računu ostaje svega 15.000 RSD.

Upravo 2023. godine, kada Tatjana Macura osniva svoju privatnu konsultantsku firmu, udruženje s kojim je godinama povezivana beleži najveći finansijski priliv u svom postojanju, i to uglavnom iz državnog budžeta.

Važno je istaći i da je te iste godine Tatjana Macura predložena za ministarku bez portfelja u Vladi Republike Srbije, kao navodno nestranačka ličnost, ali na predlog Srpske napredne stranke.

Imajući u vidu:

• osnivanje privatne firme na istoj adresi kao udruženje,
• nagli i neuobičajeni rast donacija iz javnih sredstava,
• izostanak javnih finansijskih izveštaja o firmi TM Libertad,

otvara se niz pitanja o transparentnosti i potencijalnom preplitanju javnih sredstava, privatnih interesa i političkog uticaja. Da li su državne donacije namenjene građanskom aktivizmu korišćene u skladu sa zakonima i svrhom zbog koje su dodeljene?

Kritika tvrdnji o smanjenju femicida i sistemskim propustima Republike Srbije

1. Tvrdnja o smanjenju femicida—neosnovano predstavljanje napretka: Ministarka Tatjana Macura navodi da je broj ubijenih žena u kontekstu porodičnog nasilja opao za 45% od primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici iz 2017. godine. Ističe da je 2022. ubijeno 24 žene, 2023.—36 žena (uključujući masovne zločine), a do decembra 2024.—21 žena. Kao indikator poverenja žena u sistem, navodi održavanje Nacionalne konferencije povodom Dana borbe protiv nasilja nad ženama, otvorene od strane predsednika Republike.

2. Manipulacija statistikom i zamagljivanje odgovornosti: Ono što je posebno problematično jeste činjenica da se ministarka koristi manipulacijom brojkama i statistikom kako bi prikazala da trenutna vlast, čija je počasna članica, sprovodi izuzetno značajne reforme i stvara strategije, zakone i institucionalna tela za borbu protiv femicida—dok u stvarnosti ti mehanizmi ili ne funkcionišu ili uopšte ne postoje.

Korišćenje tragedija poput masakra u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju u statističke svrhe je oblik političke instrumentalizacije koja pokušava da prikrije sistemsko nereagovanje vladajuće stranke. Vlada i institucije ne prepoznaju najkritičnije probleme društva, iako im je to formalna obaveza.

Ministarkina izjava da je podstrek ženama za prijavu nasilja to što je Aleksandar Vučić otvorio Nacionalnu konferenciju, problematična je na više nivoa; Reč je o autokratskom lideru koji je, naročito u poslednjih šest meseci, u više obraćanja upućivao direktne ili prikrivene pretnje, posebno prema studentima i studentkinjama, što u potpunosti poništava kredibilitet poruke koju navodno nosi njegovo prisustvo na toj konferenciji.

3. Šta ženama zaista daje podstrek da prijave nasilje? Ono što ženama daje stvaran podstrek da prijave nasilje jesu institucije koje rade—koje imaju senzibilisane policajce i policajke, tužitelje i tužiteljke, inspektore i inspektorke. Ne prazna obećanja sa govornica.

Žene će početi da prijavljuju nasilje tek kada se među njima bude širila praksa pozitivnog iskustva sa policijom i sudovima. Kada žrtve budu mogle da kažu: „Uspešno sam rešila svoj slučaj.”

Ono što im sigurno ne daje podstrek su brojne loše prakse u Republici Srbiji: slučaj Milene Radulović koji se razvlači godinama, slučaj Danijele Štajnfeld kojoj se javno ne veruje, relativizacija nasilja uz prebacivanje krivice na žene koje „su htele ulogu” ili „napredak na poslu”.

Podrška ženama se ne gradi tako što se prostor na kanalima sa nacionalnom frekvencijom daje dokazanim ili potencijalnim seksualnim predatorima, dok se žrtvama postavljaju sugestivna i sramotna pitanja u tabloidnim emisijama („kako si se tada osećala?”, “što ga nisi ostavila kada te je prvi put istukao?”, “je l’ ti njega onda još uvek voliš?”).

Posebno je problematičan slučaj kada se u emisijama, kao što je na televiziji Happy, žena suočava sa nasilnikom (slučaj Simo Spasić), dok se njeno svedočenje direktno ili indirektno osporava, od strane voditelja i voditeljke. Analizu i transkripciju emisije možete pročitati na linku: https://osnazzene.org.rs/blog/iza-formalnosti-sta-se-krije-iza-osmomartovskih-ruza-na-standovima-srpske-napredne-stranke/.

Jasno je šta ženama u začaranom krugu nasilja zaista pomaže: psihološka podrška, ekonomska sigurnost, funkcionalne sigurne kuće i državna tela koja aktivno prate i reaguju na slučajeve femicida. Danas informacije o femicidima dolaze pre iz medija i saopštenja feminističkih organizacija nego iz državnih institucija. Poslove koje bi ministarka i Vlada trebalo da obavljaju—trenutno obavljaju upravo feminističke organizacije koje, uz neuporedivo manje resursa i kapaciteta, vode ključnu borbu za bezbednost žena.

4. Institucije su ključ—ne PR konferencije: Institucije su temelj svake borbe protiv nasilja prema ženama. U sistemu u kojem su delovi policije, tužilaštva i sudstva duboko korumpirani, teško je insistirati na pretpostavci nevinosti kad žene već godinama nemaju gde i od koga da potraže zaštitu, sigurno mesto i bezbednost.

Kada su policija i tužioci/tužiteljke nesposobni, korumpirani ili ravnodušni—tada nijedan zakon ne može funkcionisati. Drugim rečima, možemo imati sjajne zakone na papiru, ali oni su „ništa” ukoliko se ne sprovode u datim slučajevima. Bez institucionalne efikasnosti, sve deklaracije i strategije ostaju prazne reči.

5. Realna slika 2024. godine: Prema izveštaju Autonomnog ženskog centra (AŽC), tokom 2024. godine zabeleženo je najmanje 17 ubistava žena u porodično-partnerskom kontekstu. Među žrtvama nije bilo maloletnih devojčica, ali su se desili i ozbiljni pokušaji ubistava. Nekoliko slučajeva opisano je kao teži oblici nasilja u porodici, uključujući ženu sa povredama mozga. Ovi podaci, uzeti zajedno, ne potvrđuju delotvornost sistema već sugerišu da je samo srećnim okolnostima izbegnuto više femicida. (Izveštaj AŽC 2024)

6. Pravosuđe dodatno obesmišljava pravdu: Analiza CINS-a iz 2023. pokazuje da više od pola od 117 presuđenih slučajeva femicida (2014–2022) nije kvalifikovano kao teško ubistvo. Počinioci su dobijali znatno blaže kazne, što šalje poruku ženama da njihovi životi nisu vredni dosledne zaštite i kažnjavanja. Više o tome možete pročitati na linku: https://www.cins.rs/femicid-u-srbiji-zlocin-i-manje-kazne/.

Ovo su samo od nekih slučajeva na koje vas podsećamo:

7. Slučaj iz Vršca: Otac ubio ćerku, pa izvršio samoubistvo: Majka male Petre prijavljivala je nasilje od strane supruga još od aprila 2022. godine, ali Centar za socijalni rad u Vršcu nije prepoznao dete kao potencijalnu žrtvu, niti je adekvatno procenio rizik po njenu bezbednost. Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku utvrdio je ozbiljne propuste u radu Centra, uključujući i to da nisu bili obavešteni o presudi kojom je otac osuđen za nasilje i obavezno psihijatrijsko lečenje. Sekretarijat je podneo krivične prijave protiv odgovornih lica i inicirao smenu direktorke Centra. Za više informacija možete pročitati detaljan izveštaj ovde: https://www.kurir.rs/crna-hronika/4028495/majka-male-petre-koju-je-otac-ubio-u-vrscu-objavila-sliku-dana-kad-se-rodila, kao i: https://nova.rs/vesti/hronika/bilo-je-propusta-u-radu-centra-za-socijalni-rad-u-vrscu-stigli-rezultati-nadzora-utvrdjuju-se-detalji/.

8. Slučaj Pirot—ilustracija institucionalnog kolapsa: U martu 2023. godine, u Pirotu, žena je ubijena ilegalnim pištoljem od strane bivšeg partnera kojeg je prethodno prijavljivala osam puta. Institucije nisu reagovale na vreme. Aktivistkinje su podnele inicijativu Odboru za ljudska prava Narodne skupštine—do danas bez odgovora.

9. Službeni podaci i izostanak institucionalnog odgovora: Poverenica Brankica Janković navodi da je u periodu od 2011. do 2023. ubijeno 406 žena i devojčica—više od polovine u sopstvenim domovima. I pored toga, Republika Srbija još uvek nije uspostavila nacionalni mehanizam za praćenje femicida, iako je to zahtev struke. (Izvor: Insajder)

10. Statistika za 2025.—nastavak problema: Do maja 2025. zabeleženo je najmanje devet femicida. U određenom broju slučajeva žene su prethodno prijavljivale nasilje, a institucije su izricale hitne mere koje nisu efikasno sprovedene. FemPlatz kontinuirano upozorava da institucije i dalje odbijaju da uvedu posebne mere za prevenciju femicida.

11. Problematična tvrdnja da je „problem u neprijavljivanju“

Ministarka Macura u više navrata navodi podatak da je „samo 3% žena koje su ubijene ranije prijavilo nasilje“, čime pokušava da prebaci odgovornost za femicid na same žrtve. Ovakav narativ je duboko problematičan—ne samo zato što sugeriše da su institucije nemoćne ako ne dobiju formalnu prijavu, već i zato što implicitno okrivljuje ubijene žene za sopstvenu smrt. Imajući u vidu da ministarka Macura često koristi ovu manipulaciju kako bi na neki način dokazala da institucije nisu zakazale, već da rade sve što je u njihovoj moći, vrlo je važno upozoriti na problematiku ovakvog narativa.

Ova vrsta manipulacije zanemaruje brojne slučajeve u kojima su žene prijavljivale nasilje, ali sistem nije reagovao na vreme—što redovno dokumentuju organizacije poput FemPlatz-a i Autonomnog ženskog centra. Kada i postoji prijava, neretko izostaje pravovremena, efikasna i koordinisana institucionalna reakcija. Takođe, potrebno je postaviti pitanje: zašto žene ne prijavljuju nasilje?

Strah, sramota, nepoverenje u institucije, ekonomska zavisnost, pređašnje loše iskustvo sa policijom ili sudovima, društvena stigmatizacija i izostanak sigurnih mehanizama zaštite—sve su to razlozi koji obeshrabruju žene da se obrate sistemu. Umesto prebacivanja odgovornosti na one koje su već izgubile život, fokus bi morao biti na reformi institucija i kreiranju bezbednog okruženja koje ženama uliva poverenje da nasilje mogu i treba da prijave.

---

Zaključak: Tvrdnje ministarke Macure o napretku u borbi protiv femicida predstavljaju ozbiljnu zamenu teza i pokušaj političkog ulepšavanja realnosti. Sistem nije funkcionalan—a institucije koje bi trebalo da štite žene redovno zakažu. Dok feminističke organizacije vode borbu bez podrške i sa minimalnim resursima, državne institucije ostaju pasivne.

---

Preporuke:

• Uspostavljanje javnog i ažurnog registra femicide/Femicide Watch
• Donošenje zakona o femicidu kao posebnom krivičnom delu
• Obavezno obaveštavanje žrtava o statusu počinilaca (npr. izlazak iz zatvora)
• Osnivanje nacionalnog tela za prevenciju femicida sa učešćem stručnjakinja i civilnog sektora
• Obavezna obuka za zaposlene u policiji, sudstvu, obrazovanju i zdravstvu o postupanju sa žrtvama nasilja

Afere o porodiljama i trudnicama:

MAME SU ZAKON: Žene nose mahom pozitivna iskustva iz porodilišta, januar 2024

Vest: Lekar M.M., koji je optužen za akušersko nasilje u Sremskoj Mitrovici, uhapšen je po nalogu Višeg javnog tužilaštva. (Izvor: Telegraf.rs, https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3820562-udarci-i-pretnje-na-porodjajnom-stolu-marica-bebu-vratila-u-sanduku-horor-ispovest-majke-iz-sremske-mitrovice).

Na dan kada je majka optužila ginekologa za smrt bebe, Tatjana Macura sa naloga svog Udruženja „Mame su zakon” piše kako žene „nose mahom pozitivna iskustva iz porodilišta.“ U trenutku kada se za Maricom javljaju trudnice i porodilje sa svedočenjima o akušerskom nasilju koje su preživele, ova izjava predstavlja još jedan primer umanjivanja problema za koje je direktno kriv sistem—sistem koji u većini slučajeva ostaje gluv i nem na probleme žena, uključujući i akušersko nasilje. Naravno da postoje žene koje imaju pozitivna iskustva, ali osoba koja ima javnu funkciju i koja bi trebalo da se bori za prava žena ne sme da sugeriše da jedno pozitivno iskustvo poništava desetine negativnih. To što je neko prošao dobro u jednoj bolnici ne znači da druga žena nije doživela neprijatnosti u istoj toj ustanovi. Ovde smo da verujemo jedna drugoj.

Afera 2 sa porodiljama i trudnicama; „Situacija sa klimama u porodilištima nisu tako dramatična“—Tatjana Macura, jul 2024.

Haos oko nepostojanja klima u porodilištima pokrenut je tokom talasa velikih vrućina—porodilje su boravile u bolnicama na temperaturama višim od 40 stepeni bez rashladnih uređaja, dok su porodice donosile ventilatore, osoblje ih premeštalo iz prostorije u prostoriju, i često nije bilo ni osnovne higijene. (Izvor: BBC na srpskom, https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-69196323).

Macura je, uprkos svedočenjima porodilja i trudnica o nehumanim uslovima, izjavila da situacija „nije bila tako dramatična jer nikome nije ugrožen život“.

„Ustanovio se kvar, ustanovilo se kako da se reši, i problem je rešen—i to je glavna vest“, rekla je Tatjana Macura gostujući na televiziji N1. Dodala je da je nekorektno tretirati incidentnu situaciju kao stalnu pojavu i da su mediji previše senzacionalistički izveštavali. Izjavila je da se nijedna porodilja nije obratila institucijama, već medijima i mrežama, što prema njenim rečima „nije pravi način“.

Međutim, ova situacija nije bio jedan izdvojen slučaj—više porodilja je javno iznelo da su same donosile ventilatore, da su četiri sobe delile jedan ventilator, te da su boravile u uslovima koji su direktno uticali na njihovo zdravlje i bezbednost novorođenčadi.

---

Da li porodilje nose mahom pozitivna iskustva, da li situacija bez klima nije toliko dramatična?

Istraživanje o iskustvima porodilja koje smo pokrenule podstaknute nehumanim uslovima tokom letnjeg perioda, govori sasvim drugačije od reči ministarke Macure. Istraživanje je pokrenuto 21. jula 2024. godine, a porodilje su narednih mesec dana ostavljale svoja iskustva iz porodilišta širom Srbije. Učestvovalo je 129 ispitanica.

Rezultati istraživanja:

Pojedina iskustva:

„Moja sestra se porodila u Subotici, nju su tretirali kao životinju, a i uslovi su bili užasni.”

„Bila sam smeštena u sobi gde je ispred prozora bio deo od ventilacije iz toaleta pa i noću kada bi trebale da rashladimo malo sobu ulazio je topao vazduh od ventilacije napolju. Beba je povremeno bila crvena kao rak, rekli su mi da će mi doneti bodiće kratkih rukava jer se vidi da joj je teško od toplote. Jedva smo nalazile čiste spavaćice, posteljina na kojoj lezimo rečeno je da je jedina ta i da pazimo da je ne isprljamo sto je naravno nemoguće. Tako smo tu boravile u znoju i krvi i čekale nestrpljivo vizitu da nam kaže da danas možemo kući.”

„Porodila sam se u avgustu 2023. i ležala sam na odeljenju visokorizičnih trudnoća na trećem spratu. Klime su postojale u sobama, ali ni u jednoj nisu bile ispravne, jedino gde su klime radile bila je soba za CTG, soba za pregled i soba u kojoj su sestre. Većini nas su muževi i porodice donosili ventilatore i slične rashlađujuće naprave kako bismo lakše podnele vrućine. Nije bilo prijatno. Na svu sreću za sve doktore i sestre sa kojima sam imala ikakav kontakt su bili fenomenalni i profesionalni (a naslušala sam se svakakvih priča o njima…). Sve pohvale za osoblje.”

„Boravak u porodilištu mi je bio najgore životno iskustvo. Tokom mog boravka tamo, bili su u procesu krečenja (krečili su zatvorenici kraljevačkog zatvora), mi u pocepanim spavaćicama (nisu nam dali da nosimo naše), nakon dan dva nas 9 premeštaju u nekadašnju porodjajnu/operacionu salu (nisam sigurna), gde su duž cele prostorije prozori bez roletni, i gde je temperatura nepodnošljiva. Sve u svemu, nikada sebi vise ne bih dozvolila da se porađam tu.”

„Dok sam se porađala, u porođajnoj sali nije radila klima. U pitanju je bio avgust 2020. godine. Zbog visoke temperature i napora tokom porođaja, koji je dugo trajao, sam i sama dobila visoku temperaturu (preko 38 stepeni)—lekar je konstatovao da je temperatura zbog vrućine. Delimično zbog toga sam odvedena i na carski rez jer nisam u tom stanju mogla bebu da rodim prirodnim putem. Ni lekarima nije bilo lako da rade u tim uslovima, doktorka i babica su bile vidno malaksale.”

„Sećam se sestre koja mi je donela patku kad sam tražila da piškim, a ona se drala “Šta je, opet hoćeš da pišaš? Popišuljo jedna”. To mi je rekla bar pet puta, a verovatno deset puta.”

„Sestra koja je radila klistir je vikala na mene—šta je princezo, stidiš se da sereš, ali ne i da se jebeš.”

„Mislim da silovatelji u zatvoru ne prolaze uslove koje smo mi prošle. Da leže u krvi, mleku i urinu, a da osoblje samo prodje—to nema ni u zatvoru.”

„Problem je sto je higijena takođe 0, nikad nema tople vode, nemaju dovoljno posteljina za krevete, sobe pune vlage i prašine. Obroci očajni, celo iskustvo očajno, bebe kupaju u lavabo mlakom vodom pošto je bojler toliko mali da ne može da zagreje dovoljno za sve bebe.”

„Uslovi su nedostojni čoveka. Kupatilo je imalo naslage mokre prašine, a glava tuša naslage stare krvi. Posteljina koju sam iskrvavila prvi dan, do četvrtog nisam dobila priliku da promenim.”

„Dugo sam čekala da dođem u porođajnu salu i već sam bila izmučena od kontrakcija i malaksala. Nakon ulaska u porođajnu salu su usledili negativni komentari od strane anesteziologa, anestetičarke i ginekologa—jao kakva si, bože sačuvaj, živni, nasmej se, kakva mama takva i beba (beba se bila umirila), remetite tim disanjem CTG… (a ja sam se trudila da specifičnim načinom disanja svima olakšam i ne stenjem od bolova). Ne znam šta sam dobila od lekova, samo mi je u nekom momentu rečeno da mora hitan carski zbog slabe otvorenosti grlila. Pomenuta dr ginekolog je prokomentarisala „sama je kriva za carski rez”… nakon čega 2 sata nisam mogla da prestanem da plačem, pokušavajući da shvatim gde sam pogrešila i osećajući krivicu zbog svog deteta…”

„Hitan carski rez u bolnici u Leskovcu funkcioniše po principu otvorimo trudnicu, izvadimo bebu, odvedemo trudnicu u sobu (odeljenje) bez klime i pustimo da se rana inficira jer je unutra hiljadu stepeni, donesemo joj bebu bez da vidimo da li ta ista trudnica ima bilo kakvog iskustva u čuvanju bebe, ostavimo bebu trudnici sa ranom i završili smo posao. Hrana kao i higijenski uslovi su pakao, bolnica i grad nemaju novca da se renoviranje bolnice nastavi pa su, napomenula bih, strpali tri odeljenja u jednom hodniku BEZ BILO KAKVIH RASHLADNIH UREDJAJA. Neonatologija, patologija trudnoće i porodilište, sve to u istom hodniku bez klime!!! Ventilatori su bili lični i skromni doprinos porodilja koje su ležale, dakle nije ih bolnica obezbedila.”

„Ponela sam od kuće mali ventilatorcic da se rashladim, jer je bilo dosta sparno. Ima klima po hodnicima ali to ne dopire do soba. Posebno što morate da ležite pri tom i krvarite zamislite samo kako je jos da se znojite i da usmurani ispod kose, i da smrdite i na znoj…”

„Morala sam da molim za analgetike i da trpim glupe komentare poput—kako ćeš tek kući da funkcionišeš ako ovde ne možeš da izdržiš bez analgetika? Pritom to je bilo dan nakon carskog reza… devojke pored mene boli u pogrešnu ruku za braonilu i komentari babica—šta me zabole, ako im ne odgovara neka ih bodu opet.“

---

U susret još jednom letnjem talasu, podsećamo da prošle godine sistem nije bio spreman za visoke temperature. Ovim tekstom i delićem iskustava porodilja podsećamo nadležne da se pripreme—jer ovaj problem se može predvideti. Izjava Tatjane Macure da se čim se saznalo za problem—on je odmah rešen, te je to najvažnije—nije tačna. Iskustva žena govore da se ovakve situacije dešavaju godinama unazad.

Nije problem u tome što leto iznenadi zdravstveni sistem, već u sistemskom ignorisanju problema porodilja i trudnica. Često im se govori da će „sve zaboraviti kad uzmu bebu u ruke“. Mi nećemo zaboraviti. Nastavićemo da pratimo stanje trudnica i porodilja—i pozivamo sve da nam se obrate ukoliko dođe do problema. Jer jedino što preostaje u ovakvom sistemu je—pritisak javnosti.

Ostavljamo prostor da ministarka Macura i ostali nadležni objasne zašto se sistemski ignorišu trudnice i porodilje, kao i zašto se ne prepoznaje i ne zaustavlja akušersko nasilje. Jer ono ne bira godišnje doba.

Sastanak sa Macurom

Neposredno nakon objavljivanja našeg istraživanja „Telegram iza senke”, ministarka bez portfelja Tatjana Macura pozvala nas je na sastanak. Pristale smo na poziv verujući da, uprkos njenoj političkoj opredeljenosti, postoji prostor za institucionalnu saradnju kada je reč o borbi protiv digitalnog nasilja prema ženama.

Tokom sastanka, između ostalog, razgovarale smo i o potrebi za zakonskim regulisanjem neovlašćenog deljenja intimnih fotografija (takozvane osvetničke pornografije). Ministarka je tom prilikom iznela predlog da, uz podršku profesora sa našeg fakulteta, upravo mi sastavimo nacrt zakona, koji bi ona potom predložila nadležnim institucijama.

Nakon što smo o predlogu diskutovale sa ostatkom našeg tima, odlučile smo da ne pristajemo na takvu vrstu angažmana, pre svega jer to nije u domenu našeg rada niti imamo kapacitete da preuzmemo odgovornost za pisanje zakona. Istovremeno, postoji već izrađen predlog zakona od strane Autonomnog ženskog centra, koji do danas nije ušao u skupštinsku proceduru. O ishodu sastanka i nemogućnosti dalje saradnje, obavestile smo javnost putem naših društvenih mreža.

Naš cilj nije bio da odbijemo institucionalnu saradnju—naprotiv, verovale smo da postoji mogućnost konstruktivnog dijaloga, uprkos opštem nepoverenju prema institucijama koje je izgrađeno kroz višegodišnje ignorisanje problema i neefikasnost sistema.

Ubrzo nakon našeg saopštenja na društvenim mrežama, Tatjana Macura se oglasila u medijima i na društvenim mrežama, navodeći da nam nikada nije predložila da pišemo nacrt zakona, kao i da tako nešto, prema njenim rečima, ne bi mogla ni da učini. Gostujući na televiziji Nova S (https://youtu.be/yEZ8Xerjw5c?si=m4gFCooqxH8dJJPx), iznela je tvrdnje koje su bile u potpunom raskoraku sa sadržajem i tokom razgovora koji smo sa njom vodile, što je dodatno ponovila i na svom nalogu na mreži X.

Iako smo bile svesne da takve izjave mogu izazvati sumnju u naš kredibilitet i integritet, odlučile smo da se dalje ne oglašavamo tim povodom—ne zato što nemamo šta da kažemo, već zato što verujemo da javni dijalog, naročito kada je lišen istinitosti i dobronamernosti, vrlo lako može skliznuti u neproduktivno prepucavanje koje ne koristi ni ženama koje pokušavamo da zaštitimo, ni borbi protiv digitalnog nasilja.

Kao organizacija koja se oslanja na istinu, transparentnost i odgovornost, osećamo obavezu da to jasno i javno saopštimo, uz puno poštovanje prema onima koji nas prate i podržavaju.

Ovo istraživanje ne govori samo o Tatjani Macuri. Govori o sistemskim obrascima političke neodgovornosti, zloupotrebi aktivizma i instrumentalizaciji borbe za ženska prava radi lične promocije i pristupa moći. Kroz analizu njene političke i profesionalne transformacije – od opozicione poslanice do ministarke u vladi koju je godinama kritikovala – ukazujemo na šire društvene posledice političkog oportunizma, posebno kada se on prikriva iza jezika osnaživanja i rodne ravnopravnosti.

U društvu u kojem se institucije raspadaju pod teretom korupcije, femicidi relativizuju, a trudnice i porodilje ostaju bez osnovnih uslova za dostojanstven tretman, retorika koja dolazi iz kabineta ministarke bez portfelja mora se posmatrati kroz prizmu odgovornosti, a ne PR-a. U svakom trenutku kada javni funkcioner zloupotrebi poverenje građanki i građana, posledice se ne mere samo u političkim poenima—već i u životima onih koje taj sistem odbija da čuje i zaštiti.

Tatjana Macura nije izuzetak—ali jeste simptom šire krize političke i institucionalne odgovornosti u Srbiji. Zato smatramo da je javno i dosledno razobličavanje ovakvih primera nužno, kako bismo očuvale minimum integriteta u borbi za prava žena i svih marginalizovanih grupa.

Naše pitanje ostaje jednostavno: Ako reči i dela više ne idu zajedno, ko zapravo štiti žene u Srbiji?