Pre više godinu dana, Bogdan Ilić, poznatiji kao Baka Prase, javno je iznosio lažne tvrdnje da je imao intimne odnose sa influenserkom Tinom Cakić. Ona je odbila da dozvoli da se o njenom životu javno iznose neistine i reagovala je tako što je demantovala navode, objavivši poruke koje su pokazivale da se njoj Baka Prase neuspešno javljao i da ga je ona blokirala.

Nakon tog demanta, usledio je period koji je trajao mesecima, u kome su se povremeno pojavljivali javni napadi, uvrede i prozivanje sa njegove strane. Ti napadi nisu bili konstantni, već su dolazili u talasima, svaki put kad bi on odlučio da ponovo aktivira priču. U jednom trenutku se čak činilo da je taj konflikt završen. Tokom tog perioda, Tina je nastavila sa svojim životom, udala se i ostala trudna. Nije pominjala Bogdana Ilića niti je bila u bilo kakvom javnom sukobu sa njim.

Dok je Tina bila u osmom mesecu trudnoće, tokom jednog lajv prenosa na svom kanalu, Bogdan Ilić je iznenada ponovo javno pomenuo Tinu, koristeći njeno puno ime i prezime, uz tešku i otvorenu uvredu. U tom trenutku, Tina je imala rizičnu trudnoću, o čemu je javno govorila na društvenim mrežama, deleći iskustvo sa drugim ženama.

Nakon tog javnog pomena, usledila je eskalacija. Bogdan Ilić je nastavio sa javnim uvredama, podsmevanjem njenoj trudnoći i zdravstvenom stanju, iznošenjem netačnih tvrdnji o njenoj medicinskoj dokumentaciji i lažno ju je optuživao da šalje eksplicitne fotografije svojim pratiocima. Paralelno sa tim, Tina je počela da dobija veliki broj poruka mržnje, uvreda i pretnji, uključujući i pretnje smrću upućene njoj, njenoj porodici i njenom nerođenom detetu. Uznemiravanje nije dolazilo isključivo od Bogdana, već i od velikog broja njegovih pratioca.

Tokom tog perioda, Bogdan je javno vređao i nerođeno dete, iznoseći ponižavajuče i uvredljive komentare. Sve se to dešavalo dok je Tina bila u podmakloj, rizičnoj trudnoći i pod konstantnim stresom.

Ubrzo nakon toga, Tina je imala prevremeni porođaj i bila je podvrgnuta hitnom carskom rezu. Nakon porođaja, provela je oko 12 sati u postanastezijskoj komi jer lekari nisu mogli da je probude. Beba je pretrpela posledice nedostatka kiseonika, nalazi se na kiseoničkoj terapiji i u budućnosti će morati na operaciju srca. Uznemiravanje i pretnje nisu prestale ni nakon porođaja. Dodatni sloj licemerja ovom slučaju daje činjenica da je Bogdan Ilić u javnosti ranije istupao kao donator, uključujući i donacije namenjene prevremeno rođenim bebama. U kontekstu nasilja koje je sprovodio nad trudnicom i posledica koje su ostale po njeno dete, takvi gestovi ne deluju kao humanost, već kao pažljivo građena javna fasada.

Ono što ovaj slučaj ogoljava do kraja jeste lažna ideja da je internet nasilje bezazleno, virtuelno i bez posledica. Internet nasilje ne ostaje na ekranu, ono se preliva u telo, u trudnoću, u porođaj i u zdravstveno stanje deteta. Bogdan Ilić je jasan primer internet nasilja koje se odvija pred publikom.

Bogdan Ilić nije dete niti neuračunljiv mladić koji ne razume posledice svojih reči. On je odrasli muškarac koji godinama koristi platformu da leči sopstvene komplekse ponižavanjem drugih, najčešće žena. Njegova moć ne leži u harizmi, inteligenciji ili kreativnosti, već u kombinaciji novca, algoritma i mase koju je naučio da huška. To nije snaga, već parazitski oblik uticaja, u kome se lična frustracija pretvara u kolektivno nasilje.

Njegov ego je fragilan upravo zato što je veštački naduvan. Svako odbijanje, svaka žena koja mu se suprostavi, svaki pokušaj da mu se postave granice se doživljava kao lična uvreda koju mora da „ispravi“ javnim ponižavanjem. Njegovo ponašanje nije ni originalno ni posebno, već je školski primer muškarca koji ne podnosi gubitak kontrole. Bez finansijske moći i platforme, Bogdan Ilić ne bi imao ni publiku, ni autoritet, ni hrabrost. Bio bi ono što i jeste u svojoj suštini: prost, agresivan i društveno nebitan muškarac. On ne zloupotrebljava samo sopstvenu platformu, već i poverenje i nezrelost publike, mahom mladih muškaraca i dečaka, kojima se servira poruka da su ponižavanje žena, javni linč i agresija legitimni oblici samopotvrđivanja. To je obrazac koji proizvodi nove nasilnike, nove „alfe“ bez ikakvog sadržaja, ali sa dubokim uverenjem da im je sve dozvoljeno.

U tom kontekstu, nasilje nad Tinom je tačno ono što se očekuje od sistema nasilja koji Bogdan Ilić godinama planski gradi. Kod njega nema greške, slučajnosti ili „nisam znao“. Postoji jasan obrazac: on bira metu, javno je označi, a njegova publika obavlja ostatak posla. Muškarac koji svesno huška masu na trudnicu sa rizičnom trudnoćom i koji vređa nerođeno dete, nije provokator, zabavljač ili „kontroverzan lik“, već nasilnik.

Društvo mu to aktivno omogućava. Platforme ga štite jer im donosi novac, mediji ga umivaju jer im donosi klikove, publika ga brani jer u njemu vidi dozvolu da bude nasilna, mizogina i bez ikakvih granica. Tako i nastaje sistem u kom se nasilje toleriše i nagrađuje, dok su žrtve „problematične“ jer nisu ćutale.

Još jedan argument koji to isto društvo ponavlja jeste da bi žrtva “trebalo da se skloni sa interneta”. To je stav koji je duboko politički i duboko nasilan, odnosno odgovornost se sistematski premešta sa onoga ko sprovodi nasilje na onoga ko ga trpi. Umesto da se sankcioniše ponašanje mušakrca, predlaže se da se žena povuče, ućuti i nestane iz javnog prostora. Rešenje za nasilje postaje brisanje žrtve. Poruka koja se šalje time jeste: ako si izložena nasilju, tvoja je obaveza da se skloniš. To je kazna. Kazna za to što si progovorila, postojala, što nisi pristala da ćutiš. Žrtvi se time oduzima sloboda izražavanja, vidljivost i pravo na javni proctor. Insistiranje na povlačenju žrtve jeste jedan od najefikasnijih sredstava očuvanja sistema u kojem se nasilje normalizuje. Zahtev da se Tina “skloni sa interneta” nije savet, već politička poruka da javni prostor pripada onima koji imaju moć, novac i publiku, dok se od ostalih očekuje tišina.

Sve ovo je priča o demontaži lažne predstave moći. Bogdan Ilić se godinama sistematski konstruiše kao figura snage, dominacije i „opasnosti“, ali ta konstrukcija ne počiva ni na kakvom stvarnom autoritetu, ličnoj hrabrosti, doslednosti ili etičkom integritetu. Njegova pozicija u javnom prostoru nije rezultate sposobnosti ili vrednosti, već akumulacija novca, algoritma i mase pratilaca koju instrumentalizuje kao zaštitni sloj i izvršni aparat sopstvenog ponašanja. Izvan tog veštački proizvedenog okvira, bez platforme i publike koja reaguje umesto njega, ta navodna „snaga“ prestaje da ima bilo kakvo uporište.

Bogdan Ilić u javnom prostoru deluje kao primer izrazito ograničenog javnog aktera čiji se nastup iscrpljuje u vulgarnosti, agresiji i stalnoj proizvodnji konflikta, bez ikakvog intelektualnog doprinosa, misaone dubine ili etičkog okvira. Njegov govor je ponavljanje istih primitivnih obrazaca, odsustvo reflekcije i nemogućnost artikulacije složenijih ideja, zbog čega se komunikacija svodi na uvrede, banalizaciju i ponižavanje. Njegov uticaj na mlade ne počiva na autoritetu ili znanju, već na sposobnosti da se agresija predstavi kao snaga, a prostakluk kao iskrenost. Taj uticaj funkcioniše kao šuplji performans, bez unutrašnjeg sadržaja, bez autoritetea i trajne vrednosti. Stalna potreba za ponižavanjem drugih ukazuje na intelektualnu plitkost i nesigurnost koje se prikrivaju bukom i provokacijom. Javna figura koja se na taj način gradi ostaje nalik praznom balonu, prividno velika dok je ispunjena pažnjom publike, ali osuđena na pucanje u trenutku kada nestane podrška mase dece koju koristi kao osnovu sopstvene relevantnosti.

Na kraju, ovaj tekst je i poruka podrške Tini i njenoj bebi. Posle svega što su prošle, jedino što je važno jeste da znaju da nisu same i da postoji ljudi koji vide šta se desilo i ne pristaju da to umanjuju ili relativizuju. Nasilje koje je Tina preživela ostavilo je posledice, ali odgovornost za to nasilje nije njena i nikada neće biti.

Tini želimo snagu i mir, a njenoj bebi zdravlje, oporavak i bezbednost. Ovaj tekst stoji uz njih obe, sa nadom da će naredni dani doneti više sigurnosti, više podrške i manje nepravde.