Čije je telo, čija je odluka? Abortus, moć i granice Evropske unije
Tekst pisale: Staša Ivković i Nikolina Tomašević
Evropski parlament je 17. decembra usvojio rezoluciju kojom podržava Evropsku građansku inicijativu My Voice, My Choice za bezbedan i dostupan abortus. Ova odluka šalje snažnu poruku Evropskoj komisiji da do marta 2026. predstavi konkretne mere, otvarajući novo poglavlje u borbi za reproduktivna prava u Evropskoj uniji.
Abortus kao medicinski postupak sa višestrukim društvenim, psihološkim i emocionalnim implikacijama već decenijama predstavlja samostalno socio-političko pitanje. Posebno, pravo na pristup abortusu je izvor tenzija, protivljenja i sukoba između različitih aktera i škola mišljenja, koje ponekad zauzimaju ekstremno antagonističke pozicije.
Sukob između „pro-choice“ (zagovornika prava na abortus) i „pro-life“ (protivnika) je antagonističan i neuravnotežen. Pro-choice pristalice abortus vide kao deo seksualnih i reproduktivnih prava, dok pro-life pristalice osporavaju da je to ljudsko pravo, zauzimajući restriktivan stav. Iako obe strane koriste jezik ljudskih prava, sukob je asimetričan: pro-choice vide protivnike kao sagovornike za raspravu, dok pro-life vide njih kao neprijatelje koje treba eliminisati.
Pro-life pozicije u debati o abortusu najčešće se oslanjaju na moralne i etičke argumente, sa centralnim fokusom na zaštitu nerođenog deteta. U ovom okviru, abortus se ne posmatra prvenstveno kao pitanje zdravstvene zaštite ili autonomije žene, već kao pitanje prava na život, koje se smatra fundamentalnim i univerzalnim.
Jedan od ključnih argumenata pro-life pristalica jeste tvrdnja da život počinje začećem, te da embrion ili fetus ima pravo na život jednako kao i svako drugo ljudsko biće. Ovo pravo se često predstavlja kao osnovno ljudsko pravo, urođeno i neotuđivo, koje niko, pa ni država ili trudnica, nema pravo da oduzme. U tom smislu, abortus se tumači kao kršenje prava na život najranjivijeg ljudskog bića.
U ekstremnim slučajevima, poput trudnoće nastale silovanjem, pro-life diskurs često koristi pojedinačne primere žena koje su, uprkos traumi, odlučile da iznesu trudnoću i rode dete, naglašavajući da su kasnije izgradile pozitivan odnos sa detetom i da ne žale zbog te odluke. (primer: https://www.facebook.com/reel/1507682580418506) Ovi primeri se neretko predstavljaju kao dokaz da je „moguće prevazići okolnosti začeća“ i da abortus nije jedino rešenje. Međutim, ovakav pristup često podrazumeva instrumentalizaciju iskustava pojedinih žena, koja se koriste kao normativni model za sve druge, čime se iskustva žena koje donose drugačije odluke implicitno delegitimišu ili moralno diskredituju.
Pro-life argumentacija takođe snažno naglašava ulogu države kao zaštitnika svakog začetog života. Država se posmatra kao akter koji ima obavezu da štiti embrion ili fetus kao nosioca prava, čak i kada to znači ograničavanje autonomije žene.
Istovremeno, deo pro-life pokreta zagovara i razvoj alternativnih politika podrške trudnicama i majkama, kako bi se, prema njihovom viđenju, smanjila potreba za abortusom. Ove mere uključuju:
– finansijsku pomoć trudnicama i porodicama,
– besplatno praćenje trudnoće i porođaja,
– produženo porodiljsko odsustvo i socijalnu podršku,
– dostupnije usluge savetovanja i podrške ženama u kriznim trudnoćama,
– promociju usvajanja kao alternative abortusu.
Za razliku od pro-life pristupa, pro-choice pozicije polaze od autonomije žene kao punopravnog ljudskog bića i naglašavaju suštinsko pravo na izbor u pitanjima koja duboko utiču na život, telo i budućnost pojedinke. U ovom okviru, abortus se ne posmatra kao apstraktno moralno pitanje, već kao odluka o sopstvenom telu i životnom putu, koju niko drugi ne može legitimno doneti umesto žene.
Centralni argument pro-choice pristupa jeste da države i vlade nemaju pravo da primoraju ženu da nastavi trudnoću protiv svoje volje. Takva prisila se tumači kao ozbiljno zadiranje u ličnu slobodu, telesni integritet i dostojanstvo, jer žena snosi fizičke, psihološke, socijalne i ekonomske posledice trudnoće i porođaja. Iz tog razloga, pristup abortusu se često uokviruje kao fundamentalno ljudsko pravo, povezano sa pravom na privatnost, dostojanstvo, zdravlje i samoodređenje.
Poseban naglasak u pro-choice argumentaciji stavlja se na zdravstvenu dimenziju abortusa. Brojna istraživanja i iskustva iz prakse pokazuju da zabrana ili drastično ograničavanje abortusa ne dovodi do njegovog nestanka, već do toga da se on obavlja u nebezbednim, ilegalnim i medicinski rizičnim uslovima. U takvim situacijama, žene su primorane da traže alternativna rešenja koja ugrožavaju njihovo fizičko i mentalno zdravlje, a neretko i život. Iz ove perspektive, dostupnost sigurnog i legalnog abortusa predstavlja pitanje javnog zdravlja, a ne samo individualnog izbora.
Pro-choice diskurs takođe snažno ističe da začeće može biti rezultat silovanja, incesta ili drugih oblika seksualnog nasilja, što dodatno komplikuje moralni i pravni okvir prisilnog održavanja trudnoće. U takvim slučajevima, obavezivanje žene da iznese trudnoću posmatra se kao produžavanje traume i institucionalno nasilje nad žrtvom. Zbog toga se insistira na tome da odluka mora ostati u rukama žene, uz medicinsku i psihološku podršku, a ne pod pritiskom zakona ili ideologije.
Abortus se poslednjih godina ponovo našao u fokusu evropske politike, o njemu se raspravljalo i glasalo u Evropskom parlamentu, a povod su bili konkretni slučajevi krivičnih sankcija, sudski postupci i izrazito neujednačen pristup abortusu među državama članicama EU. Posebnu pažnju izazivaju zemlje sa najrestriktivnijim zakonodavstvom, poput Poljske i Malte, gde je pristup abortusu ozbiljno ograničen, gotovo u potpunosti zabranjen.
Na koji način je regulisano pravo na abortus u Evropskoj Uniji?
U Evropskoj uniji ne postoji jedinstven zakon koji reguliše pravo na abortus. Ova oblast je u nadležnosti svake države članice pojedinačno, što znači da svaka zemlja sama odlučuje pod kojim uslovima je abortus dozvoljen.
Zbog toga se pravni režimi abortusa značajno razlikuju, ne samo između država koje imaju liberalne i restriktivne zakone, već i u samom načinu na koji se pravo sprovodi u praksi. Dok većina država članica formalno dozvoljava abortus u određenim okolnostima ili do određenog broja nedelja trudnoće, stvarni pristup toj zdravstvenoj usluzi često je ograničen nizom zakonskih, administrativnih i društvenih prepreka. To pokazuje da zakonsko priznanje prava ne znači nužno i njegovu dostupnost u svakodnevnom životu.
U Evropskoj uniji pravo na abortus jeste široko priznato, ali pristup ostaje neujednačen i u praksi često zavisi od toga gde žena živi. Izveštaj koji su pripremile studentkinje Sciences Po (10. jun 2025) navodi da od 27 država članica EU, njih 25 dozvoljava abortus bez izrazito restriktivnih uslova, ali istovremeno naglašava da postoji razlika između formalne legalnosti i stvarne dostupnosti usluge. Kao glavne prepreke navode se tzv. „medicinske pustinje“ (nedostatak usluga u pojedinim regionima), restriktivni vremenski rokovi i društvena stigmatizacija, koji zajedno mogu učiniti da pravo postoji „na papiru“, ali da je teško ostvarivo u praksi.
Isti izveštaj pokazuje koliko su zakonodavni modeli različiti kroz poređenje osam država članica. Na jednom kraju spektra je Malta, kao jedina država EU koja u gotovo svim okolnostima kriminalizuje abortus, uz vrlo usko izuzeće od 2023. godine kada je prekid trudnoće dopušten samo ako je život žene ugrožen i fetus nije održiv.
Na drugom kraju je Švedska, gde je abortus dozvoljen do 18. nedelje bez potrebe za obrazlaganjem, uz naglasak da švedsko pravo ne priznaje posebnu klauzulu savesti za abortus.
Holandija ima jedan od najdužih rokova u Evropi (abortus na zahtev do 22. nedelje), dok je Poljska među najrestriktivnijima: abortus je dopušten samo kada postoji opasnost po život trudnice ili kada je trudnoća posledica krivičnog dela (npr. silovanje ili incest), a pomaganje pri abortusu se sankcioniše.
Italija dopušta abortus na zahtev do otprilike 12 nedelja, ali je u praksi pristup snažno pogođen prizivom savesti (izveštaj navodi podatke italijanskog Ministarstva zdravlja iz 2021. da je više od 6 od 10 ginekologa prizivač savesti[1]).
Francuska danas omogućava abortus do 14. nedelje i dodatno je 2024. godine ugradila slobodu abortusa u ustavni okvir.
Nemačka zadržava abortus u krivičnom zakoniku, ali ga dopušta do 12 nedelja pod uslovom obaveznog savetovanja i obaveznog „perioda razmišljanja“ od tri dana.
Ovi primeri jasno pokazuju da „pravo“ nije jednako u svim državama: razlikuju se rokovi, procedura, dostupnost i posledice za žene.
Rezultati European Abortion Policies Atlas 2025 pokazuju značajne razlike u nivou pravne zaštite i dostupnosti abortusa među evropskim državama. Kao zemlje sa najvišim ocenama izdvajaju se Švedska (94,6%), Francuska (85,2%) i Holandija (80,3%), koje prednjače zahvaljujući snažnim pravnim okvirima koji u potpunosti dekriminalizuju abortus, širokoj dostupnosti zdravstvenih usluga, pokrivenosti kroz nacionalne sisteme zdravstvenog osiguranja, kao i aktivnoj ulozi države u pružanju pouzdanih online informacija i suzbijanju dezinformacija.
Nasuprot tome, Andora, Malta i Poljska nalaze se na dnu rang-liste. U ovim državama abortus je u velikoj meri kriminalizovan, uz stroge kaznene odredbe, dok su pristup uslugama i klinička nega izrazito ograničeni ili u potpunosti nedostupni.
Neujednačena regulacija prava na abortus u Evropskoj uniji ima direktne i ozbiljne posledice po žene, jer ostvarivanje osnovnog reproduktivnog prava zavisi od države u kojoj žive, a ne od zajedničkih evropskih standarda. Žene u državama sa restriktivnim zakonodavstvom ili brojnim praktičnim preprekama često su primorane da putuju u druge zemlje, snose visoke troškove ili odlažu medicinsku intervenciju, što može ugroziti njihovo zdravlje i dostojanstvo. Ovakve razlike posebno pogađaju žene slabijeg socio-ekonomskog položaja, migrantkinje i one koje nemaju mogućnost prekograničnog kretanja, čime se produbljuju postojeće društvene nejednakosti. U praksi, to znači da pravo na abortus u EU nije jednako dostupno svima, već zavisi od geografije, resursa i institucionalnog okvira pojedine države članice.
Zašto je važan slučaj Malte?
Krivični zakonik Malte uveden je 1854. godine i uključuje abortus. Pored snažnog uticaja Katoličke crkve, Malta je tada bila pod britanskom upravom; abortus je već bio zabranjen zakonima u Engleskoj i Velsu.
- Član 241: svako ko izazove prekid trudnoće „bilo koje žene sa detetom“ hranom, pićem, lekovima, nasiljem ili drugim sredstvima, može biti osuđen na zatvor od 18 meseci do 3 godine. Isto važi i za ženu koja sama izazove prekid trudnoće ili pristane na sredstva kojima se on izaziva.
- Član 242: zabranjuje izazivanje smrti ili teške telesne povrede sredstvima za prekid trudnoće.
- Član 243: zabranjuje svesno propisivanje ili davanje sredstava za prekid trudnoće.
- Član 243A: uvodi krivično delo „krivicom izazvanog prekida trudnoće“ (nepažnjom, nesposobnošću ili kršenjem propisa).
- Član 218(1)(c): prekid trudnoće izazvan teškom telesnom povredom trudnice tretira se kao kvalifikovano krivično delo.
Izmena iz 2002. godine dodala je član 243A, dok je izmena iz 2023. godine (član 243B) precizirala je izuzetne okolnosti u kojima je abortus dozvoljen – radi „spašavanja života i zaštite zdravlja trudnice“ kada ona pati od komplikacije koja može:
- život staviti u neposredan rizik; ili
- zdravlje dovesti u ozbiljnu opasnost koja može rezultirati smrću.
Političke i društvene rasprave povodom abortusa:
Malteška povelja o dostojanstvu, pravima, zaštiti i razvoju nerođenog deteta objavljena je 2007. godine uz uvod tadašnjeg predsednika Malte, Edija Feneha Adamija, i uz podršku 45 pridruženih organizacija, uključujući Nacionalističku partiju, Laburističku partiju i nekoliko dobrovoljnih organizacija. Povelja iznosi preporuke i uloge za roditelje, vladu, medicinsku profesiju, medije, sektore alkohola i duvana, poslodavce i menadžere, kao i socijalne službe za decu, kako bi se zaštitio život pre i posle rođenja.
U gorepomenutoj Povelji koriste se termini poput „nerođeno dete, od trenutka začeća, obaveze roditelja i uloga države.“Dokument dalje eksplicitno navodi da je nerođeno dete „ljudska osoba od trenutka začeća“ (čl. 1), da mu se već u tom trenutku pripisuju „pravna prava“ (čl. 5), da država ima obavezu da štiti „unborn child“ (čl. 8), kao i da se život štiti apsolutno „do rođenja“ (čl. 10).
Ovakva terminologija ima jasan ideološki i politički okvir, naročito kada se posmatra u širem kontekstu Malte kao jedne od najreligioznijih država u Evropi, snažno oblikovane uticajem Rimokatoličke crkve. Tome u prilog ide i činjenica da malteški krivični zakonik, koji kriminalizuje abortus, vuče svoje korene iz druge polovine 19. veka, kada su religijski i moralni principi imali presudan uticaj na krivično zakonodavstvo.
S tim u vezi, iako Povelja ne sadrži eksplicitnu zabranu abortusa, njen jezik implicitno uspostavlja okvir u kojem se pravni subjektivitet vezuje za sam čin začeća, a ne za rođenje. Takvo tumačenje dodatno dobija na težini ako se ima u vidu da je Tonio Borg, tadašnji potpredsednik Vlade Malte, svega dve godine ranije predlagao da se zabrana abortusa unese direktno u Ustav.
2018. – Približno 300-400 Maltežanki odlazi u inostranstvo radi obavljanja abortusa
Približno 300 do 400 Maltežanki svake godine odlazi u inostranstvo da obavi abortus, prema rečima predsednika Alternattiva Demokratika (u daljem tekstu AD) Karmela Kakoparda.
Govoreći tokom aktivnosti koju je organizovalo Pokret za nerođeno dete Malte (Malta Unborn Child Movement), Kakopardo je rekao da zvanična statistika postoji samo za Veliku Britaniju. Godišnji medicinski izveštaji u Velikoj Britaniji pokazuju da oko 60 Maltežanki godišnje obavi abortus u toj zemlji. Ovi brojevi, međutim, ne uključuju abortuse obavljene u Italiji (uglavnom u Kataniji, Rimu i Milanu, ali i na drugim mestima), kao i u Nemačkoj, Holandiji, Belgiji i drugim zemljama.
Kakopardo je rekao da je brojku od 300–400 dobio od lekara sa kojima je razgovarao o ovom pitanju.
Kakopardo je tada rekao da, ako zemlja želi ozbiljnu debatu o abortusu, ona bi trebalo da počne najpre pokušajem da razume činjenice. To bi trebalo da bude informisana debata, a ne ona „namenjena da suprotstavi svece i grešnike.“
AD nikada nije zagovarao uvođenje zakona o abortusu, prema njegovim rečima, ali partija veruje da bi trebalo učiniti više kako bi se rešile okolnosti koje dovode do abortusa. Iskreno poštovanje prema ljudskom životu, rekao je, ne pokazuje se samo tokom trudnoće, već i pre i posle nje.
„Jednog dana, možda, napravićemo napredak. A napredak se meri samo kada se svako vrednuje, bez obzira na svoja gledišta. Nažalost, izgleda da smo daleko od toga“, izjavio je.
2021: Poslanica Marlene Farrugia predložila dekriminalizaciju abortusa, ali predlog nije prošao.
2022: Stranka Volt Malta, prva pro-choice partija, kampanjom tražila legalizaciju abortusa, ali osvojila samo 382 glasa (0,13%).
Decembar 2022: Oko 20.000 ljudi protestovalo je u glavnom gradu Malte protiv vladinog predloga zakona. „Viva l-ħajja, le għall-abort (živeo život, ne abortusu),“ uzvikivali su demonstranti dok su ljudi iz svih slojeva društva ispunjavali trg.
Fondacija Life Network, koja je organizovala protest, procenila je da je prisustvovalo oko 20.000 ljudi, što bi ga činilo jednim od najvećih protesta u novijoj istoriji Malte.
Velika slika fetusa postavljena je ispred kancelarije premijera Malte, dok su demonstranti pozivali vladu da zaustavi planove za izmenu strogih zakona o abortusu u zemlji.
2023: Lider opozicije Bernard Grek izjavio je da je vladin Predlog zakona način da Laburistička partija uvede abortus na Malti i insistirao da će njegova Nacionalistička partija ostati protiv toga. Stranka Volt Malta je kritikovala Predlog zakona da ne ide dovoljno daleko i pozvala na dekriminalizaciju abortusa kao prvi korak, kao i na legalizaciju pilula za abortus i tretiranje abortusa kao dela zdravstvene zaštite, a ne kao dela Krivičnog zakonika.
Sankcije za abortus u praksi:
Na Malti, jedna žena je osuđena na uslovnu kaznu nakon što je priznala da je imala abortus. Sud je obavešten da je dvadesetosmogodišnjakinja u novembru 2024. godine otišla u bolnicu zbog bolova, gde je lekarima rekla da je prekinula trudnoću. Ona je nabavila pilule preko interneta i upotrebila ih da prekine trudnoću u ranoj fazi. Nakon što je osetila bolove u stomaku, potražila je pomoć u bolnici. Kada je lekarima potvrdila da je imala medicinski abortus, oni su obavestili policiju.
Žena je potom izvedena pred sud putem poziva i, na osnovu priznanja krivice, osuđena je na kaznu zatvora od 22 meseca, uslovno na dve godine.
Ovaj slučaj izazvao je reakcija grupa za ženska prava, zdravstvenih organizacija koje su pozvale na reform zakona kako bi se sprečilo krivično gonjenje žena koje potraže medicinsku pomoć zbog abortusa.
Malta Women’s Lobby je naglasio da nijedna žena koja obavi abortus ne bi trebalo da bude krivično gonjena nakon što zatraži medicinsku pomoć. Dvadesetosmogodišnja žena izvedena je pred sud nakon što je lekar iz bolnice Mater Dei obavestio policiju.
U saopštenju, Lobby je naveo da predložena izmena od strane Professional Secret Authority, kojom se medicinskim radnicima omogućava da ne prijave ženu nakon abortusa, nije dovoljna jer ne obuhvata bolničke zaposlene niti partnera ili bivšeg partnera žene, koji i dalje mogu da prijave slučaj.
Lobby je istakao da je ovaj slučaj stvorio presedan koji je opasan i nehuman, dodajući da ovakva situacija nema mesta u modernom društvu i da žene moraju biti zaštićene.
Zašto se EU i Europski parlament uopšte uključuju?
Iako je je pravo na abortus formalno u nadležnosti država članica, Evropska unija i njene istitucije se sve češće uključuju u ovu temu zbog njenih stvarnih i vidljivih posledica na živote i funkcikonisanje žena širom Unije.
Velike razlike među nacionalnim zakonodavstvima, o kojima smo prethodno govorile, dovode do situacija u kojima žene nemaju jednaka prava u zavisnosti od države u kojoj žive. U praksi se sve češće dešava da žene putuju u druge države članice kako bi ostvarile pristup legalnom i sigurnom abortusu. Ova pojava jasno pokazuje da abortus više nije isključivo unutrašnje pitanje pojedinih država, već ima prekogranične posledice koje se direktno tiču funkcionisanja Evropske unije. Takođe, žene koje nemaju mogućnost da u svojoj državi izvrše abortus na legalan način često su prinuđene da traže alternativna, odnosno ilegalna rešenja, koja u velikom broju slučajeva mogu imati ozbiljne, pa i fatalne posledice po njihovo zdravlje i život.
U aprilu 2024. godine Evropski parlament usvojio je rezoluciju kojom se naglašava da su seksualna i reproduktivna prava sastavni deo ljudskih prava i da pravo na pristup sigurnom i legalnom abortusu proizlazi iz prava na ljudsko dostojanstvo, privatnost, zdravlje, jednakost i telesnu autonomiju.
Centralni deo ove rezolucije predstavlja poziv Evropskog parlamenta da se pravo na pristup seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima, uključujući siguran i legalan abortus, izričito uključi u Povelju EU o osnovnim pravima. Parlament time ne menja neposredno postojeće pravo, već poziva Evropski savet da pokrene formalnu proceduru za izmenu Povelje.
Značaj ovog zahteva ogleda se u ulozi koju Povelja EU o osnovnim pravima ima u pravnom poretku Unije. Kao dokument ustavne prirode, Povelja predstavlja referentni okvir za tumačenje i primenu prava EU. Uključivanje prava na abortus u njen tekst imalo bi snažan simbolički, politički i pravni efekat: ono bi potvrdilo da se reproduktivna prava žena smatraju temeljnim pravima unutar EU i da njihova zaštita ne sme zavisiti isključivo od nacionalnih granica. Time bi se dodatno ojačala veza između rodne ravnopravnosti, zaštite zdravlja i ljudskih prava, kao ključnih vrednosti na kojima Evropska unija počiva.
U tom smislu, uključivanje EU u pitanje abortusa ne predstavlja zadiranje u nacionalne nadležnosti, već odgovor na situacije u kojima razlike među državama proizvode sistemsku nejednakost i ugrožavaju osnovna prava. Abortus se tako u savremenom evropskom kontekstu sve češće posmatra kao pitanje ljudskih prava, javnog zdravlja i jednakosti unutar zajedničkog pravnog prostora Evropske unije.
Pored zaštite osnovnih prava, uključivanje EU u ovu oblast snažno je povezano i sa politikom rodne ravnopravnosti. Evropska komisija u dokumentu EU Gender Equality Strategy 2020–2025 jasno prepoznaje seksualno i reproduktivno zdravlje i prava kao preduslov za punu i ravnopravnu participaciju žena u društvu. Strategija polazi od stava da ograničen pristup reproduktivnim pravima produbljuje strukturne nejednakosti između žena i muškaraca, utiče na obrazovne i profesionalne mogućnosti žena i onemogućava ostvarivanje stvarne rodne ravnopravnosti, koja je jedan od ključnih ciljeva Evropske unije.
Šta je „My Voice, My Choice“?
Dok je rezolucija Evropskog parlamenta iz aprila 2024. godine predstavljala političku poruku i vrednosni stav o abortusu kao pitanju ljudskih prava, pitanje pristupa sigurnom abortusu u EU dodatno je otvoreno kroz direktnu inicijativu građana i građanki. Upravo u tom kontekstu pojavljuje se Evropska građanska inicijativa My Voice, My Choice, koja ovu temu iz institucionalne debate prenosi u sferu neposrednog demokratskog zahteva građana Evropske unije.
My Voice, My Choice: For Safe and Accessible Abortion je Evropska građanska inicijativa (European Citizens’ Initiative – ECI), zvanični mehanizam participativne demokratije u okviru EU, koji omogućava građanima i građankama da zatraže delovanje evropskih institucija ukoliko prikupe dovoljan broj potpisa. Inicijativu čini koalicija organizacija civilnog društva, feminističkih i ljudskopravaških organizacija, zdravstvenih profesionalaca i aktivista iz više država članica EU, okupljenih oko zajedničkog cilja unapređenja pristupa sigurnom abortusu. Ona nije vezana za jednu državu ili instituciju, već ima transnacionalni karakter, što je u skladu sa samom prirodom problema na koji ukazuje.
Inicijativa je prikupila više od 1,1 milion potpisa građana iz najmanje sedam država članica, čime je ispunila sve formalne uslove da bude razmatrana na nivou Evropske unije.
Važno je naglasiti da inicijativa My Voice, My Choice nije imala za cilj uvođenje jedinstvenog zakonodavstva o abortusu na nivou Evropske unije, niti zadiranje u nacionalne nadležnosti država članica. Umesto toga, inicijativa poziva EU institucije da razmotre dobrovoljne i solidarne mehanizme, uključujući mogućnost finansijske podrške, kako bi se ženama omogućio pristup sigurnom abortusu u slučajevima kada im je on u njihovoj državi članici ograničen ili nedostupan.
Na plenarnoj sednici održanoj 17. decembra 2025. godine, Evropski parlament glasao je o rezoluciji kojom se podržava Evropska građanska inicijativa „My Voice, My Choice: for Safe and Accessible Abortion“. Rezolucija je usvojena većinom glasova, pri čemu je 358 poslanika glasalo za, 202 protiv, dok je 79 poslanika bilo uzdržano.
Zvanični rezultati glasanja: (17. decembar 2025, plenarna sednica u Strazburu)
- Za: 358 (56%)
- Protiv: 202 (32%)
- Uzdržani: 79 (12%)
- Ukupno glasalo: 639 poslanika
- Nije glasalo: 80 poslanika
Po političkim grupama, glasanje je pokazalo jasnu ideološku podelu.
- Evropska narodna partija (EPP) imala je 188 poslanika, od kojih je 167 glasalo. Među njima, 71 je bilo za (43%), 68 protiv (41%), a 28 uzdržano (17%). Ova grupa pokazuje unutrašnju podelu po pitanju prava na abortus. Većina njenih poslanika smatra da abortus treba da ostane u nadležnosti nacionalnih država.
- Progresivni savez socijalista i demokrata (S&D) imao je 136 članova, od kojih je 122 glasalo. Ogromna većina, 118 poslanika (97%), podržala je inicijativu, dok su samo 2 bila protiv i 2 uzdržana. Ova grupa dosledno podržava rodnu ravnopravnost i reproduktivna prava.
- Patriote za Evropu (PfE) imale su 85 poslanika, od kojih je 77 glasalo. Samo 4 su bila za (5%), dok je 38 bilo protiv (49%), a čak 35 uzdržano (45%). Ova grupa je izrazito konzervativna, ali visok broj uzdržanih ukazuje na taktičko neizjašnjavanje ili unutrašnje neslaganje.
„Komisija nije trebalo da dozvoli predlog u oblasti u kojoj nema nadležnost, kao što je abortus, naročito kada se traži finansijska pomoć da bi se zaobišli nacionalni zakoni,“ rekla je Margarita de la Pisa Carrión (Vox, Španija) iz grupe Patriote za Evropu. - Evropski konzervativci i reformisti (ECR) imali su 79 članova, od kojih je 73 glasalo. Samo jedan poslanik je bio za (1%), dok je 64 bilo protiv (88%), a 8 uzdržano (11%). Ova grupa je najdoslednije bila protiv inicijative.
- Obnovimo Evropu (Renew Europe) imala je 75 članova, od kojih je 62 glasalo. Svi su glasali za (100%), bez ijednog protiv ili uzdržanog glasa. Renew je snažno podržao inicijativu kao deo liberalne agende.
- Zeleni/Savez slobodnih Evropljana (Verts/ALE) imali su 53 člana, od kojih je 47 glasalo. Svi su bili za (100%), bez protivljenja ili uzdržanih. Zeleni su tradicionalno snažni zagovornici prava žena.
- Levica u Evropskom parlamentu (The Left) imala je 46 članova, od kojih je 41 glasalo. Svi su glasali za (100%). Njihova politika dosledno podržava socijalna i reproduktivna prava.
- Nezavisni poslanici (NI) imali su 30 članova, od kojih je 26 glasalo. Od toga, 14 je bilo za (54%), 7 protiv (27%), a 5 uzdržano (19%). Ova grupa je pokazala podeljenost i različite stavove među članovima.
Evropa suverenih nacija (ESN) imala je 27 članova, od kojih je 24 glasalo. Detalji o njihovom glasanju nisu dostupni, ali vizuelni prikaz pokazuje većinsko protivljenje.
Ovakav ishod pokazuje da u Parlamentu postoji jasna većina koja podržava političku poruku inicijative, ali i da je pitanje abortusa i dalje duboko polarizujuće unutar EU. Značajan broj glasova „protiv“ i „uzdržanih“ ukazuje na snažan otpor dela političkih grupa i potvrđuje da, iako rezolucija ima političku težinu, njena dalja institucionalna primena ostaje ograničena i zavisi od volje drugih EU institucija i država članica.
Važno je naglasiti da rezolucija kojom je Evropski parlament podržao Evropsku građansku inicijativu My Voice, My Choice nije pravno obavezujuća i ne menja zakonodavstvo država članica. Ipak, njena svrha je prvenstveno politička i institucionalna, što je jasno istaknuto u zvaničnom saopštenju Parlamenta.
Rezolucijom Evropski parlament, pre svega, priznaje demokratsku težinu građanske inicijative, koja je prikupila dovoljan broj potpisa građana Evropske unije, čime se potvrđuje njen legitimitet u okviru evropskog institucionalnog sistema. Istovremeno, Parlament formalno poziva Evropsku komisiju da razmotri moguće dalje korake i mere u okviru svojih nadležnosti, kao i da odgovori na zahteve inicijative. Na ovaj način, glasanje vrši i politički pritisak da se pitanje pristupa sigurnom abortusu razmatra na nivou Evropske unije, posebno u kontekstu nejednakog pristupa među državama članicama.
Zašto su ova glasanja važna, iako EU ne menja zakone direktno?
Iako Evropska unija, a posebno Evropski parlament, nema ovlašćenja da direktno menja nacionalne zakone o abortusu, to ne znači da njegova uloga u ovoj oblasti nije značajna. Evropski parlament kroz rasprave i glasanja utiče na javnu debatu na evropskom nivou i daje političku vidljivost temama koje su do tada bile posmatrane kao isključivo nacionalne.
Kada Evropski parlament usvaja rezolucije o abortusu, on ne donosi obavezujuće propise, ali daje političku legitimnost određenim stavovima i jasno pokazuje kako većina izabranih predstavnika građana i građanki EU posmatra to pitanje. Time se šalje poruka i nacionalnim vladama i drugim EU institucijama da je reč o temi koja prevazilazi pojedinačne države.
Ova glasanja takođe pokazuju da abortus više nije posmatran kao „unutrašnje pitanje samo nekih država“, već kao pitanje koje se tiče cele Evropske unije. Razlike u zakonodavstvima, krivična gonjenja, kao i činjenica da žene putuju između država kako bi ostvarile osnovnu zdravstvenu uslugu, čine abortus evropskim problemom sa prekograničnim posledicama. Upravo zbog toga, iako ne menja zakone direktno, Evropski parlament ima ključnu ulogu u oblikovanju pravca evropske politike i vrednosnog okvira u kojem se ovo pitanje danas razmatra.
Izvori:
https://feps-europe.eu/wp-content/uploads/2023/03/Abortion-in-the-European-Union.pdf
Division of competences within the European Union | EUR-Lex
https://www.epfweb.org/node/1157
https://hpdp.gov.mt/sites/default/files/2022-10/charter_en.pdf
https://www.euractiv.com/news/malta-mp-tables-historic-bill-to-decriminalise-abortion
https://www.reuters.com/world/europe/large-demos-malta-parliament-debates-abortion-law-2022-12-04
https://en.wikipedia.org/wiki/Abortion_in_Malta
https://www.safeabortionwomensright.org/news/malta-maltese-woman-gets-suspended-sentence-after-admitting-to-medical-abortion/
https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=CELEX:52024IP0286&utm
https://citizens-initiative.europa.eu/my-voice-my-choice-safe-and-accessible-abortion_en
https://www.europarl.europa.eu/thinktank/en/document/EPRS_ATA(2025)779248
https://www.europarl.europa.eu/news/en/press-room/20251211IPR32167/my-voice-my-choice-meps-support-citizens-initiative-on-accessible-abortion https://howtheyvote.eu/votes/182767
https://www.socialeurope.eu/abortion-rights-at-issue-in-european-elections https://ordoiuris.pl/en/press-newsdesk/an-attack-on-the-protection-of-life-in-europe-the-european-parliament-has-endorsed-the-my-voice-my-choice-initiative/
[1] Prizivač savesti je osoba koja se poziva na lična moralna, verska ili etička uverenja kako bi odbila da učestvuje u određenom medicinskom postupku, iako je taj postupak zakonski dozvoljen.