Tekst pisala: Nikolina Tomašević

Svaka izgovorena reč nosi potencijal da oblikuje vrednosne stavove, ponašanje i društvenu svest, naročito na digitalnim platformama koje konzumiraju mladi. Upravo zbog toga su izjave poput one koju je dao hrvatski jutjuber Alagić izuzetno problematične: ne samo zbog sadržaja, već i zbog konteksta u kojem su izgovorene, njegovog uticaja, te poruka koje se time šalju mladima.

U javnom prostoru, naročito na društvenim mrežama te digitalnim platformama, sve češće slušamo izjave, koje nastoje da se pod parolom „iskrenosti“ ili „ličnog mišljenja“ pozicioniraju kao opravdani stavovi, mada duboko podrivaju ljudska prava, dostojanstvo i slobodu – posebno kada je reč o ženama.

Neke od rečenica koje je Alagić izrekao tokom „CarCast-a sa Va Vanom“, koju objavljuje Hype televizija, na svom jutjub kanalu, su sledeće:

1. „I dalje mislim da je ženi mesto, ne konkretno u kuhinji, ali da čisti i pere. Ne mogu sebe da zamislim da sam kod kuće i da ja to radim. To mi jednostavno nije prirodno. Žena treba da se posveti detetu i da radi kućne poslove, a ja da pravim pare, tako ti je to”.

Ova izjava nije samo problematična – ona je duboko regresivna. Kao takva, ona ima potencijal da nanese ozbiljnu društvenu štetu, naročito imajući u vidu da dolazi od osobe koju prati veliki broj mladih, pretežno muške publike, koja ga često vidi kao uzor ponašanja.

Rečenicom da je „ženi mesto u kući“, Alagić reprodukuje stereotipne i istorijski ukorenjene rodne uloge, prema kojima je žena isključivo zadužena za kućne poslove, brigu o deci i podršku muškarcu, dok je muškarac onaj koji zarađuje, odlučuje i „donosi hleb u kuću“.

Naročito je opasna tvrdnja da je muškarcu „neprirodno“ da čisti, pere ili se brine o kući, jer se na taj način stvara paralela između roda i biološke „suštine“, kao da su žene po prirodi predodređene za potčinjenost, a muškarci za dominaciju.

Ovo predstavlja oblik biološkog esencijalizma, koji vekovima služi za opravdavanje društvene nejednakosti. Dok, sa druge strane, naravno, nauka ne potvrđuje da žene imaju urođenu sklonost ka kućnim poslovima, niti da muškarci nemaju sposobnost za brigu, nežnost i domaće aktivnosti. U pitanju je kultura – ne biologija.

Ovakav pristup:

1. Dehumanizuje žene, pretvarajući ih u funkcije (majka, domaćica).
2. Zatvara prostor za promenu i razvoj, jer sve što nije „prirodno“ automatski postaje pogrešno, devijantno ili čak pretnja.
3. Koristi ideju “prirodnog” kao izgovor za nepromenjivost rodnih uloga, čime se opravdava i održava nejednakost.

2. „Da nije trebalo da vidite taj snimak, ne biste ga videli. Mislite o tome. Ja sam okačio snimak. Loša reklama je uvek dobra reklama bila u tom trenutku“.

Navodno, prema rečima Alagića, isplivao je snimak na kojem je Alagić sa još jednim muškarcem i jednom devojkom, u kojem su bili nagi.

Njegova izjava vezana za taj snimak,  jasno otkriva da je namerno i svesno objavljen u svrhu lične promocije i privlačenja pažnje. To nije samo izraz lošeg ukusa – to je čin koji nosi ozbiljne društvene, etičke i potencijalno pravne posledice.

Ovakvo ponašanje i izjava:

1. Banalizuje intimu i seksualnost, pretvarajući ih u alat za samopromociju;
2. Opravdava potpuni gubitak lične i tuđe privatnosti zarad vidljivosti;

Kada ovakva poruka dolazi od osobe koju prate desetine hiljada mladih, naročito muške dece,  ona postaje model ponašanja, a ne izolovani incident.

Jako je bitno postaviti pitanje: Da li su svi prisutni na snimku dali jasan pristanak da on bude javno objavljen?

Čak i u slučaju da je saglasnost data, javno deljenje intimnih trenutaka i sadržaja  na platformama sa veliki dosegom i odjekom  otvara pitanje eksploatacije i instrumentalizacije drugih osoba – koje možda, u tom trenutku, nisu bile svesne društvenih posledica takve objave.

Korišćenje fraze „loša reklama je dobra reklama“ kao opravdanje za deljenje eksplicitnog sadržaja odražava i podstiče potpunu normalizaciju neodgovornog ponašanja u digitalnom prostoru.

Na taj način se mladima poručuje:

• da su etika i integritet manje važni od popularnosti i pregleda na društvenim mrežama,
• da je skroz u redu koristiti sopstveno telo – ili tuđe – kao sredstvo manipulacije i samopromocije,
• da pažnja i vidljivost opravdavaju sve, pa čak i javno izlaganje intime i potencijalno kršenje tuđih prava.

U društvu u kojem se granice pristanka i dostojanstva svakodnevno testiraju, ovakve poruke nisu samo neprimerene – one su štetne i opasne, posebno kada dolaze od ljudi koji oblikuju mišljenje mladih.

3. „Ja ne idem po cesti i ne derem se, ja volim pi*ku“.

Ova izjava Alagića, upućena je pripadnicima/cama gej zajednice.

Na prvi pogled, ova izjava, deluje kao lični stav o seksualnoj orijentaciji. Međutim, suštinski, ova rečenica sadrži elemente prikrivene, ali i otvorene homofobije. Reč je o poruci kojom se ne izražava samo odbojnost prema tuđem identitetu, već se istovremeno grubo negira pravo LGBTQ+ osoba na postojanje, slobodu izražavanja i javnu vidljivost.

U osnovi rečenice stoji poređenje koje podstiče stereotipe i predrasude: dok govornik sebe opisuje kao „diskretnog“, heteroseksualnog muškarca, s druge strane,  pripadnike LGBTQ+ zajednice prikazuje kao glasne, napadne i neprimerene – sugerišući da njihova seksualnost nije stvar identiteta, već provokacije. Korišćenjem vulgarnog i seksualizovanog izraza dodatno se učvršćuje pozicija dominacije i stereotipne muškosti, čime se implicitno poručuje da je samo određeni oblik seksualnosti „normalan“, a sve drugo – nepristojno i društveno nepoželjno.

Ovakve izjave ne govore samo o onome ko ih je  rekao, već i o društvu koje dozvoljava da se govor mržnje maskira kao „sloboda mišljenja“ i „sloboda govora“. One normalizuju netrpeljivost i obesmišljavaju realne borbe gej zajednice za ravnopravnost, sigurnost, dostojanstvo i svoja prava. U trenutku kada je LGBTQ+ populacija, u našoj državi ali i globalno, i dalje na  meti nasilja, isključenosti i sistemske diskriminacije, ovakve poruke nisu trivijalne – one doprinose atmosferi u kojoj je mržnja legitimna, a različitost meta.

Često postavljeno pitanje: Zašto reagujete i dajete na važnosti ljudima koji govore ovakve ili slične stvari?

U javnom prostoru, pogotovo kada govorimo o osobama s velikim brojem pratilaca, naročito ukoliko su deca i mladi najveći deo pratilaca, reči imaju težinu i posledice. Mizogini, homofobni i ponižavajući komentari nisu samo lična mišljenja – oni oblikuju stavove, normalizuju diskriminaciju i podstiču kulturu nepoštovanja i nasilja.

Ne reagujemo zbog onih koji šire mržnju, već zbog onih na koje ta mržnja svakodnevno utiče. Reagujemo da bismo zaštitili dostojanstvo, osnažili one koji su često ućutkani i jasno postavili granicu između slobode govora i govora koji ugrožava druge.

Jer odgovornost za javnu reč mora postojati. A naša odgovornost je da na nju ne ostanemo nemi.