Tekst pisala: Ksenia Šimoković Prijović, master psihološkinja

Volela bih da ti kažem da se nalazimo u vrlo specifičnoj situaciji, koja se ne dešava često. Da je politička represija i svi napori koje činimo da se borimo protiv nje, nešto nesvakidašnje. Jednom u nikad.

Ipak, društvene mreže i ciklus vesti koji večito teče su nam doneli mogućnost da vidimo probleme ljudi sa druge strane sveta. Kada otvoriš TikTok, Instagram, ili bilo koje vesti, videćeš da Srbija nije jedina koja protestuje.

Veliki broj zemalja se suočava sa istim, ili sličnim problemima. Koliko god postojale razlike u situacijama u kojima se nalazimo, i koliko god smatrali da se naša vlast razlikuje od drugih, na kraju – sve loše vlasti liče jedna na drugu.

Opet, potpuno je prirodno što se osećamo usamljeno u svojoj borbi. Možeš da empatišeš sa nekim ko je sa druge strane sveta, ali da te tvoja muka najviše muči, zato što je živiš svaki dan.

Pored svega, danas je Svetski dan mentalnog zdravlja. Danas ćemo promovisati programe kojima će moći da pristupi samo mali broj ljudi. Danas ćemo se osvrnuti na potrebe ljudi u svojoj kompaniji, organizaciji, školi, porodici. Danas ćemo dati sebi za pravo da odahnemo, priuštimo nešto lepo, odemo na masažu, zakažemo seansu sa psihoterapeutom.

A sutra? Sutra se vraćamo na svakodnevicu. Sutra se borimo ponovo, jer nemamo svakog dana vremena za sebe.

Ima li prostora da unutra ovog sistema, ipak pristupimo ličnom i kolektivnom mentalnom zdravlju drugačije?

Kako trenutna situacija utiče na naše mentalno zdravlje?

Istraživanja, kao i naše kolektivno iskustvo tokom prethodnih godinu dana, (ili prethodnih tridesetak godina), pokazuju da se represivni politički sistemi koriste različitim sredstvima kako bi stali na put aktivistima i borcima za slobodu.

Samo neke od aktivnosti koje su nam svima dobro poznate su zastrašivanje, uznemiravanje i kažnjavanje, kako aktivista tako i njihovih porodica. Počevši od ograničavanja mogućnosti kretanja, preko bezrazložnog otkazivanja poslovnih angažmana, ili npr. otkazivanja podstanarskih ugovora. (Macbean, 2018).

Takođe, nisu nam strane ni situacije u kojima policija preuzima ulogu izvršitelja političke represije putem nenajavljenih poseta domovima ili radnim mestima aktivista, pozivima na “prijateljske” razgovore, nadziranjem, fotografisanjem, praćenjem telefonskih razgovora, aktivnosti na društvenim mrežama, e-mail komunikacije i slično (Macbean, 2018).

Mediji takođe igraju važnu ulogu, posebno kroz širenje glasina i različite oblike digitalnog nasilja kojima se služe.

Kada na sve to dodamo i otvoreno nasilje nad građanima na protestu, sprovedeno od strane policije, ali i pripadnika i različitih “produženih ruku” vladajuće političke stranke – stanje je vrlo jasno.

Bez obzira na činjenicu da politička represija često ne zadovoljava “knjišku” definiciju traumatičnog događaja, građani i aktivsti zajednički prolaze kroz iskustvo hroničnog stresa koje može ostaviti dugoročne posledice na mentalno i fizičko zdravlje. (Marheinecke et al., 2024)

Politička represija i hronični stres imaju zajedničke mehanizme delovanja poput neizvesnosti, osećaja nedostatka kontrole, anticipatorne anksioznosti, nametanja osećaja srama i ličnog i društvenog osećaja pretnje. (Marheinecke et al., 2023)

Nakon svega, podvučemo crtu, i shvatimo da stanje nije sjajno. Naše kolektivno mentalno zdravlje tokom prethodnih godinu dana ne izgleda dobro.

Da, apsolutno je validno što se osećaš, tužno, depresivno, uplašeno, anksiozno, usamljeno, iscrpljeno, benzdežno… dopuni rečenicu sama. 

Verujem da je oseaćnja na pretek. I da, veliki broj nas se oseća tako.

Ok, ali šta sad? Ima li pomoći?

Aktivizam kao mač sa dve oštrice

Trebalo bi da aktivizam bude rešenje, zar ne? Ako se uključim, delujem, radim na rešavanju problema, trebalo bi da se osećam makar malo bolje?

Tačno, ali samo donekle.

Istraživanja pokazuju da aktivizam ima pozitivne efekte na mentalno zdravlje. (Hope, et al 2017) Neće te u potpunosti zaštititi, neće eliminisati stres, ali će ti pomoći da gradiš i održavaš rezilijentnost, odnosno psihološku otpornost u teškim vremenima. (Conner et al. 2021)

Ovo se dešava na četiri načina:

1. povezivanjem sa drugima – tako što učestvuješ postaješ deo različitih grupa koje su podržavajuće, formiraš nove odnose sa ljudima, osećaš emocionalnu podršku i time umanjuješ osećaj usamljenosti i izolovanosti.
2. izgradnjom osećaja smisla – veruješ u ciljeve i vrednosti za koje se boriš, povezuješ se sa grupama koji dele tvoje vrednosti, osećaš se da je ono što radiš važno i smisleno.
3. uticajem na promenu – svaka promena za koju se izborimo, ma koliko mala bila, pomaže. Time gradimo osećaj da naš trud nije uzalud, i na taj način umanjujemo osećaj obeshrabrenosti.
4. brigom o sebi i drugima – kroz razgovor i različite taktike koje koristimo za upravljanje stresom, međusobnu podršku, i najvažnije – odmor i postavljanje granica.  (Conner et al. 2021)

Ipak, tokom poslednjih godinu dana, svi smo imali prilike da se osetimo kao aktivisti i znamo da teret koji nosimo nije lak. 

Izlazimo na ulice, borimo se, podnosimo suzavac i pendrek, skupljamo sredstva za podršku studentima, delimo informacije na društvenim mrežama, pokušavamo da konstantno ostanemo informisani, da razlučimo istinu od propagande, i opet, na kraju dana se često osećamo loše.

Zašto je to tako?

Pojedina istraživanja pokazuju da se čak između 60-80% aktivista suočava sa simptomima anksioznosti i depresije. (Chakhunashvili, 2025; Conner, Crawford, & Galioto, 2021)

I šta je onda sa svim onim protektivnim faktorima o kojima smo govorili? Pretpostavke su da pozitivni, protektivni efekti aktivizma “padaju u vodu” kada se nosimo sa akutnom političkom represijom i opasnošću. (Chakhunashvili, 2025) 

Da li je to kod nas trenutno slučaj, ostavljam da procenite sami.   

Šta možemo da uradimo za sebe?

Svakodnevna briga o mentalnom zdravlju važna i inače, a posebno u kontekstu u kom danas živimo.

Okej, ali koje su to stvari koje možemo da preduzmemo kako bismo se brinuli o sebi? 

Većina ovih stvari će ti zvučati potpuno zdravorazumski, samo što ih često smetnemo sa uma.

Kako si?

Za početak, pitaj ljude kako su, i budi spremna da čuješ odgovor. Posebno obrati pažnju na ovo ako si deo neke organizacije koja ima više članova. 

Budi spremna da podeliš svoja osećanja i iskustva, kako bi pružila prostor drugima da urade isto. Čuti da se neko oseća slično kao mi nam pomaže da se ne osećamo kao da su naše emocije nenormalne. Normalne su, ali se dešavaju u okviru nenormalnog sistema. 

Obrati pažnju na svoje telo

Ne procesuiramo svi svoje emocije na isti način. Neki od nas su vrlo svesni kako se osećaju, i znaju kada je vreme za odmor, kako fizički tako i psihički.

Sa druge strane, neki od nas su neumorni borci koji konstantno istrajavaju do pojave psihosomatskih simptoma.

Sve što je potrebno jeste da obratiš pažnju na to da li osećaš neke bolove, šta radi tvoj stomak, kakvo ti je disanje, kakvi su ti otkucaji srca, apetit, spavanje, da li si konstantno bolešljiva zbog “pada imuniteta” izazvanog hroničnim stresom?

Nekada nam telo skreće pažnju na stvari koje um još nije stigao da isprocesuira. Kada prepoznaš signal, nemoj ga zanemariti, već potraži pomoć. 

Zabavljaj se  

Koliko puta smo do sada čuli komentare režimski medija poput – kakvi su to protesti, ako oni puštaju muziku, plešu, smeju se, rade bilo šta zabavno? Mnogo.

Ipak, odmor i zabava su integralni deo otpora. (Brown, 2019) Da bismo mogli da istrajemo u borbi koja je emocionalno zahtevna, i koja sa sobom nosi stres, anskioznost, i depresiju, moramo napraviti protivtežu. Kako bi pokreti za promenom opstali, neophodno je da u svoje aktivnosti inkorporiramo uživanje i zabavu, kao oblik kolektivne nege. (Salazar-Dodge, 2022)

Odmaraj

Naša snaga treba da leži u našim brojevima, kako bismo svi imali vremena da odmorimo.

Borba protiv političke represije predstavlja dugotrajan napor i potpuno je prirodno da će ti tokom tog procesa biti potreban odmor. Nema potrebe da osećaš krivicu zbog toga.

Umaraš se zato što je proces psihički, a često i fizički zahtevan. Uzmi vreme za sebe, povuci se i vrati se kada se budeš osećala spremno. 

Otvoreno komuniciraj svoje potrebe

Ova stavka se nadovezuje na temu odmora, ali takođe se tiče i postavljanja granica. Koliko puta si do sada čula od ljudi oko sebe da ne mogu više, da su se previše dali, da se iz tog razloga osećaju pregorelo i da nemaju kapaciteta da nastave? 

Okej je da nam se to nekada dogodi, jer je ovo za većinu nas relativno nova situacija. I za svaku novu generaciju aktivista će biti nova. 

Zbog toga, otvoreno komuniciraj sa svojom grupom. Jasno reci šta možeš i šta ne možeš da uradiš, bilo po pitanju izdvojenog vremena ili zadataka koje si spremna da preuzmeš na sebe. Nekada će ti biti potreban odmor, a nekada će ti prijati da samo promeniš svoju ulogu u timu i baviš se nekim novim zadacima.

Takođe, razumi ako neko ne može da ponudi jednaku količinu rada ili truda kao ti. Svaki doprinos je važan i značajan. Apsolutno je očekivano da količina tvog doprinosa fluktuira. 

Potraži stručnu pomoć

Apsolutno je ok da ne možeš sa svakim problemom, situacijom ili osećanjem da se nosiš sama. Zbog toga oko sebe gradiš sistem podrške.

Taj sistem podrške se sastoji od tvoje porodice, prijatelja, partnera, komšija, ljudi koji stoje pored tebe na ulici u sred gužve na protestu. 

Kada osetiš potrebu da razgovaraš o svojim emocijama, obratićeš se nekome iz svog sistema. Ali nekada, sistem je takođe opterećen i potrebna mu je eksterna pomoć. 

Potraži pomoć tamo gde se osećaš sigurno. Da li će to biti grupa podrške ljudi koji se nalaze u istoj situaciji, psiholog, psihoterapeut, psihijatar, lekar, stručno lice u tvojoj školi, stručno lice u tvojoj kompaniji – nije važno. Bitno je da dobiješ podršku koja ti je potrebna, ili direktno od lica od kog je tražiš, ili tako što će te oni uputiti na nekog ko je više kvalifikovan za rad sa takvim temama.

Ključne poruke za kraj

Ono što želim da poneseš sa sobom nakon ovog čitanja je sledeće:

Briga o mentalnom zdravlju nije rezervisana za Svetski dan mentalnog zdravlja, ili bar ne bi trebalo da bude. Kada se o mentalnom zdravlju brinemo jednom godišnje, slabo možemo očekivati neki efekat. Briga o sebi je za svaki dan.

Da bi se brinula o sebi, ne moraš da radiš revolucionarne stvari – odmori, uživaj, slušaj svoje telo, radi stvari u skladu sa svojim vrednostima, koje ti imaju smisla. Voli ljude oko sebe, i dozvoli im da oni tebe vole. Slušaj, sebe i druge, pričaj, sa sobom i drugima. Postavi granice, povuci se kada to želiš, ne moraš da znaš sve u svakom trenutku. Svet će biti tu i sutra.

Potraži stručnu pomoć kada osetiš potrebu.

Ako se osećaš anksiozno, depresivno, pod stresom, beznadežno, ako ti je previše ovog sistema i konstantog protoka informacija – nisi sama, nije neočekivano i taj osećaj neće trajati zauvek. 

Hvala ti što se boriš, i nemoj da zaboraviš da napraviš pauzu i da se nasmeješ, jer ćeš nam biti potrebna i sutra.

Srećno!

Izvori

Albright, J. N., & Hurd, N. M. (2023). Activism, social support, and trump-related distress: Exploring associations with mental health. Journal of Diversity in Higher Education, 16(1), 1–12. https://doi.org/10.1037/dhe0000316

Chakhunashvili, K. (2025). Mental health state in activists during political turmoil. BMC Psychology, 13, 1058. https://doi.org/10.1186/s40359-025-03441-1

Conner, J. O., Crawford, E. R., & Galioto, M. (2021). The mental health effects of student activism: Persisting despite psychological costs. Journal of Adolescent Research, 38(1), 80–109. https://doi.org/10.1177/07435584211039912

Hope, E. C., Keels, M., & Durkee, M. I. (2017). Political activism and mental health among Black and Latinx college students. Journal of Diversity in Higher Education, 10(4), 347–361. https://doi.org/10.1037/dhe0000051

Macbean, N. (2018). The Mental Health Costs of Repression. Made in China Yearbook 2017: Gilded Age, 130-33.

Marheinecke, R., Strauss, B., & Engert, V. (2023, June 23–25). Visible wounds of invisible repression – Stress reactivity in victims of political repression [Conference poster]. WASAD 2023: Workshop of the Association for Stress and Anxiety Disorders, Würzburg, Germany. Universität Jena. https://www.uniklinikum-jena.de/sedgesundheitsfolgen_media/Dokumente/Kongressposter/2023_WASAD_RM.pdf

Marheinecke, R., Strauss, B., & Engert, V. (2024). Visible wounds of invisible repression: A perspective on the importance of investigating the biological and psychological impact of political repression. Psychological Trauma: Theory, Research, Practice, and Policy, 16(8), 1242–1251

Salazar-Dodge, C. (2022). Political Activism as a Protective Factor Against Emotional Distress (Doctoral dissertation, California State University San Marcos).