Mimi Mercedez, feminizam i opasnost relativizacije nepravde

Tekst pisala: Ana Zdravković

Veliko hvala organizacijama Femplatz, Autonomni ženski centar, Kvinna till Kvinna, Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), OEBS (OSCE) i Atina, bez čijih istraživanja ne bih mogla da napišem tekst.

Mimi Mercedez je u podkastu Poster iznela svoj stav:

„ono što se danas dešava je to da mi mnogo toga imamo, ostvarile smo, i to, i samo se jaše, jaše, jaše, taj neki talas koji se već desio brate. Onda kreću toliku odbojnost da u ljudima izaziva zato što nešto se već desilo, postoje prava, znači, svi ono, mnogo, većina ljudi živi u velikoj ravnopravnosti, i ti tražiš, ono, sitnice brate, da kenjaš o njima. Znači meni je to baš, stvara prosto ogroman kontra efekat i mnogo se trudim da… da nekako budem ona kontrateza tome.“

Reći da je rodna ravnopravnost postignuta i da se sada „kenja o sitnicama“ ne samo da ignoriše realnost, već i urušava svaku dalju borbu za osnovna prava žena u društvu. Da li zaista živimo u ravnopravnosti kada se žene i dalje suočavaju sa diskriminacijom već prilikom zapošljavanja, kada poslodavci nerado zapošljavaju mlade žene zbog mogućnosti trudnoće, i kada im se po povratku s porodiljskog odsustva degradiraju radne pozicije?

Statistika jasno pokazuje suprotno. Prema istraživanju Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN), 47% žena i 28% muškaraca iskusilo je rodnu diskriminaciju na poslu. Više od polovine anketiranih doživelo je diskriminaciju prilikom napredovanja, a kada govorimo o seksualnom uznemiravanju, žene su ubedljivo češće žrtve. Iako postoji narativ da su žene već sve postigle i da se samo „jaše neki talas“, realnost je da ih radno tržište i dalje sistematski stavlja u nepovoljan položaj.

Neplaćeni rad je još jedno polje gde se neravnopravnost jasno vidi. UN Women procenjuje da neplaćeni poslovi staranja u Srbiji čine 21,5% BDP-a, pri čemu žene obavljaju 14,9%, dok muškarci učestvuju sa samo 6,6%. Žene na selu nemaju radno vreme, od njih se očekuje da budu posvećene domaćinstvu, brizi o deci i starima, dok istovremeno obavljaju i poljoprivredne poslove. Istraživanje Ženskog udruženja Kolubarskog okruga pokazuje da se 35% starijih žena odreklo nasledstva u korist braće, dok se imovina stečena u braku uglavnom vodi na supruga, čime se direktno narušava njihova ekonomska sigurnost.

Ako smo već „postigli ravnopravnost“, zašto onda Srbija beleži pad na Globalnom indeksu rodnog jaza (Global Gender Gap Index), gde je između 2021. i 2023. pala sa 19. na 38. mesto? Ako je borba završena, zašto su žene i dalje nesrazmerno pogođene nasiljem, diskriminacijom i siromaštvom?

Još ozbiljniji problem je nasilje nad ženama. Autonomni ženski centar navodi da je u poslednjih deset godina u Srbiji ubijeno više od 300 žena, a većina njih stradala je u sopstvenom domu. Ministarstvo pravde beleži 18.780 žrtava nasilja u 2023. godini, od kojih su 92% bile žene, a u 66,5% slučajeva nasilnik je bio suprug ili bivši partner. Istovremeno, trećina slučajeva femicida mogla je biti sprečena, jer su žrtve prethodno prijavljivale nasilje institucijama koje nisu reagovale. Prosečno vreme koje prođe od prve prijave do ubistva je 3,8 godina, što jasno pokazuje da sistem zaštite ne funkcioniše.

U takvom sistemu, gde se silovanja ne procesuiraju, gde se žene suočavaju s institucionalnim preprekama da dokažu zločin, a nasilje u porodici završava smrtnim ishodom dok institucije zatvaraju oči, kako se može tvrditi da se „kenja o sitnicama“? Ako smo već „postigli ravnopravnost“, zašto su žene i dalje u nepovoljnom položaju u gotovo svim segmentima društva?

Govori se o „kontraefektu“ feminizma i „preterivanju“, ali ako se borba za to da žene ne budu sistemski obespravljene posmatra kao „preterivanje“, onda je to jasan znak koliko je društvo daleko od razumevanja pravih problema. Rodna ravnopravnost nije nešto što se postigne i završi: ona se brani i gradi svaki dan, ili je uopšte nema. Ignorisanje statistike, nasilja i institucionalnog zataškavanja ne menja činjenicu da žene i dalje trpe nepravdu: ono samo omogućava njen nastavak.

Mimi Mercedez je u podkastu Ispod nule komentarisala slučaj Branislava Lečića:

„Ja se sećam kod nas, recimo, kad je bilo za Branislava Lečića ono, tu mi je baš baš bilo teško da gledam, zato što, kao, lik je dobio otkaz iz serija nekih i cancel-ovan je, on je možda bio i jedina ličnost kod nas koja je ozbiljno cancel-ovana, ono… ali ovo za Lečića je bilo da se raširila reč, po Tviteru se raširila, i čovek dobije otkaz, i to bez suđenja, bez ičega. To je pravi fašizam bre ljudi, ono, ne može tako bez ikakvih dokaza, bez suđenja, da neko odmah bude paf ono. “

Nazvati „cancellovanje” Branislava Lečića „pravim fašizmom“ potpuno zanemaruje realnost u kojoj se žrtve seksualnog nasilja bore da uopšte dobiju priliku da ih neko sasluša, a kamoli da pravosuđe reaguje. Da li je „fašizam“ to što je neko izgubio posao zbog ozbiljnih optužbi, ili je fašizam sistem u kojem žena mora da donese neoborive dokaze da bi joj se makar poverovalo?

Prema podacima Autonomnog ženskog centra, tokom 2020. godine seksualno zlostavljanje prijavljeno je samo 201 put, 25 prijava je odbačeno, 155 istraženo, a optužni akti podneti su za svega 36 osoba. Osuđeno ih je 31. U praksi, to znači da ogromna većina počinilaca nikada ne odgovara. Andrijana Radoičić Nedeljković iz organizacije „Atina“ ističe da u Srbiji silovanje često nije prepoznato kao krivično delo osim ako ne postoje jasni fizički tragovi nasilja, dok čak ni snimljeni dokazi koji potvrđuju navode žrtve ne garantuju pokretanje istrage, što se upravo dogodilo u slučaju optužbi Danijele Štajnfeld protiv Branislava Lečića.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, tokom 2020. godine podneto je 411 prijava za krivična dela protiv polne slobode, ali je 117 prijava odbačeno još u početnoj fazi. Kada je reč o silovanju, podnete su 44 prijave, od kojih je 19 odbačeno, što znači da skoro 43% slučajeva nikada nije ni stiglo do suda.

Polno uznemiravanje je takođe često prijavljivano – 166 puta, ali je 53 prijava odbačeno.

Ukupno, tokom te godine podignuto je 249 optužnica za krivična dela protiv polne slobode, što uključuje i slučajeve iz prethodnih godina. Doneto je 210 osuđujućih presuda, ali samo 29 za dela počinjena tokom 2020. godine, što ukazuje na sporo procesuiranje ovih zločina.

U zemlji u kojoj većina građana i dalje smatra da silovanje u braku ne postoji, u kojoj je dokazivanje seksualnog nasilja gotovo nemoguće, a sudske odluke se donose godinama, postavlja se pitanje šta je zaista nepravda. Da li je veći problem to što je jedan poznati glumac dobio otkaz, ili to što je sistemski normalizovano da žene koje prijave silovanje ostaju same, obespravljene i često dodatno targetirane? Kada pravda ne funkcioniše, javni prostor postaje jedino mesto gde žrtve mogu da govore – i to nije „fašizam“, to je očajnički pokušaj da se prekine tišina.

Važno je napomenuti da, uprkos ozbiljnim optužbama, Branislav Lečić nastavlja svoju karijeru. Na primer, igra u predstavi „Oleana“, koja se bavi temom seksualnog uznemiravanja, što je izazvalo dodatne kontroverze u javnosti. Ovakvi slučajevi ukazuju na duboko ukorenjene probleme u našem društvu, gde se glas žrtava često marginalizuje, a optuženi nastavljaju sa profesionalnim angažmanima bez značajnijih posledica.

Ove izjave, koje je iznela Mimi Mercedez, takmičarka na ovogodišnjem festivalu Pesma za Evroviziju, ne samo da umanjuju ozbiljne probleme rodne neravnopravnosti i nasilja nad ženama, već i aktivno doprinose narativima koji obesmišljavaju borbu za osnovna ljudska prava. Ignorisanje statistike, minimiziranje diskriminacije i relativizacija seksualnog nasilja nisu stavovi koji bi trebalo da budu predstavljeni kao glas Srbije na međunarodnoj sceni.

Zahtevamo od Radio-televizije Srbije (RTS) da preispita ulogu Mimi Mercedez u ovom takmičenju i razmotri da li je osoba sa ovakvim stavovima primerena da predstavlja našu zemlju. Ako želimo da šaljemo poruku progresivne i odgovorne zemlje, onda moramo jasno reći da za relativizaciju nasilja i ignorisanje nepravde nema mesta na javnom servisu, niti u predstavljanju naše kulture i društva u svetu.

Izvori: