Tekst pisala: Ana Zdravković

Šta me je motivisalo da sada, baš u ovom trenutku, pišem o nasilju u umetničkoj zajednici, kao neko ko nije deo iste?

Prosto, godinama slušam različite priče. „Hej, je l’ si čula da je ovaj reditelj spopao ovu devojku?“, „Je l’ znaš šta je taj glumac radio?“ i onda odgovor: „Ma to svi znaju.“ Nekako imam osećaj da su takve rečenice postale potpuno normalan deo razgovor među ljudima, posebno među devojkama koje su deo tog sveta. Sve se zna, svi nešto znaju, svačije ime kruži po malim krugovima ljudi, ali retko kad to izađe van tih krugova. Ostane između nekoliko drugarica, kao upozorenje, kao trač, kao nešto o čemu „ne treba pričati javno“, ali nikada kao ozbiljan problem koji zahteva reakciju.

Možda je sve to krenulo kada sam u Njegoševoj ulici u Beogradu videla danas vrlo popularnog glumca, nekoga ko je uzor mladima, kako u tišini noći trese devojku za ramena nasred ulice, viče na nju, dok ona podiže ruke da se zaštiti. Ja sam tada bila mlađa, daleko od aktivizma, iskreno uplašena i šokirana, i jedino što sam uradila je da sam se okrenula i otišla. Međutim, nisam zaboravila, sećam se njegovog lica, sećam se te scene, sećam se šta je on uradio – ali drugi to ne znaju. U tome i leži problem – mnogo toga ostaje nevidljivo dok ne postane prekasno ili dok neka žena ne odluči da preuzme sav teret (i to veliki, ogroman teret) javnog progovaranja na sebe.

Pre nešto više od godinu dana sam bila na rođendanu kod drugarice, i tada sam prvi put čula ozbiljne priče o dečku F. (o njemu i njegovoj priči biće više reči na kraju teksta), a javna prozivka njega i toga šta radi je bio trenutak kada sam konačno sela i odlučila da se ozbiljno pozabavim ovom temom. Sećam se da sam tada pitala „Pa stani, zašto ljudi i dalje sarađuju sa njim?“ Odgovor koji sam dobila je bio jednostavan: „Pa eto, popularan je trenutno. To je javna tajna“.

Mislim da je upravo „javna tajna“ najbolji opis svega što se dešava unutar umetničke zajednice. Zna se koji profesor „voli malo više da komentariše“ studentkinje, zna se ko devojke zove da dođu same u kabinet, zna se ko insistira na „opuštenoj atmosferi“, zna se ko voli malo da „pipne“ kad popije, zna se ko koristi svoj status i moć nad mlađima, ali se istovremeno od svih očekuje da se ponašaju kao da se ništa zapravo ne dešava. Nadređeni često znaju za takve ljude, kolege znaju, ali, umesto rekacije, devojke dobijaju savete kako da se prilagode sistemu: Nemoj da ostaješ sama sa njim; Nemoj da ideš sama na razgovor; Nemoj da nosiš ovo; Nemoj da odgovaraš na poruke posle ponoći. Odgovornost je prebačena na žene da procenjuju opasnost i izbegavaju nasilje, umesto da nasilnici budu sklonjeni iz prostora u kojima imaju moć.

Kroz razgovore sa mladim devojkama koje su deo tog sveta i kroz ove ispovesti shvatila sam koliko je zapravo nasilje normalizovano i predstavljeno kao nešto što je „prosto deo posla“. Štipanje na setovima, komentarisanje izgleda, seksualne insinuacije, neprijatni komentari, poruke u kasnim satima, insistiranje na „hemiji“, pozivi na privatna druženja koja zapravo nikad nisu samo druženja… Sve to dolazi upakovano kao profesionalizam, umetnost ili „takva industrija“. Njima se rano stavlja do znanja da od njih zavisi koliko će biti „lake za saradnju“, a iza toga se krije očekivanje da ćute i trpe. Već se i zna unapred šta će se desiti ukoliko odluče da progovore, čak i unutar manjih krugova ljudi, a kamoli javno. Postaju „teške“, „problematične“, „neprofesionalne“… Poslovi krenu da nestaju, ljudi prestanu da ih zovu, atmosfera oko njih se promeni, a zajednica, koja se predstavlja kao progresivna i otvorena, pokaže koliko brutalno može da odbaci žene koje naruše ćutanje. Mnogo se više analizira ponašanje žena koje su odlučile da istupe nego ponašanje muškaraca koji su nasilje počinili.

Ali – da li je iko iznenađen? Sve već postoji u nekoj kolektivnoj svesti zajednice, samo bez konkretnih posledica. Žene međusobno razmenjuju imena muškaraca kao upozorenja, gotovo ritualno, i čitavi neformalni sistemi zaštite postoje upravo zato što formalna zaštita uglavnom ne postoji.

Umetnička scena dodatno komplikuje ovo jer funkcioniše kroz moć, kontakte i potpuno zamagljene granice između privatnog i poslovnog života. Poslovi se dogovaraju uz alkohol, po stanovima, klubovima, hotelima, kafanama, na festivalima i afterima, a mlađe devojke vrlo brzo shvate da su stalno okružene ljudima koje imaju uticaj na njihove karijere. Posebno u oblastima glume, filma ili slikarstva, gde se često insistira na ideji „slobode“, pomeranje granica i rušenje društvenih normi, vrlo lako dolazi do toga da granice postanu zamagljene. Stvara se atmosfera da je svaka nelagodnost predstavljena kao „deo umetničkog procesa“, svako protivljenje kao „nerazumevanje umetnosti“, svaka postavljena granica kao nedostatak talenta, hrabrosti ili „otvorenosti“. Devojke rano nauče da se u tom svetu od njih očekuje da budu dostupne i prilagodljive, jer im se šalje poruka da je umetnička scena mala, da se „sve pamti“ i da jedan pogrešan potez može da ih košta buduće karijere.

Kroz razgovore sam shvatila – postoji nepisano pravilo da određene stvari „moraju da se istrpe“. Da je normalno da profesor komentariše telo studentkinje jer je „umetnik“. Da je normalno da neko insistira na seksualnoj energiji tokom rada jer je „takav proces“. Da je normalno da se granice pomeraju zarad „autentičnosti“, „hrabrosti“, „slobode izraza“. Problem je što se iza tih velikih reči često krije vrlo obična zloupotreba moći.

Ova zajednica je specifična – ne zato što u njoj ima više nasilja nego drugde (znamo već da je nasilje nad ženama prisutno uvek i svuda), već zato što se nasilje često mnogo lakše romantizuje, relativizuje i sakrije iza ideje umetnosti. Nasilnik vrlo retko izgleda kao stereotipni nasilnik. On je često harizmatičan, obrazovan, „genijalan“, društveno angažovan, progresivan, javno obožavan. Ljudi ga opisuju kao komplikovanog, temperamentnog, ekscentričnog, „takvog kakvi umetnici jesu“, i to dovodi do toga da žene dugo same sebe ubeđuju da možda preteruju, da su pogrešno razumele situaciju ili da je problem u njima.

Baš zato ove ispovesti stoje kao mali ulaz u veliki svet o kome se uglavnom govori tiho, po hodnicima fakulteta, u porukama, na cigari posle probe ili među nekoliko žena koje pokušavaju da upozore jedna drugu na ljude za koje sistem odavno zna, ali ništa ne radi povodom toga. Pokušaj da se makar delić onoga što devojke godinama proživljavaju konačno izgovori naglas, van malih zatvorenih krugova u kojima te priče obično ostanu zarobljene.

Imena nasilnika (za sada) nisu javna jer mnoge žene jednostavno nisu spremne da prolaze kroz ono kroz šta društvo tera žrtve kada odluče da javno progovore. Vrlo dobro znamo kako takve priče uglavnom izgledaju, fokus nikada nije na nasilju i čoveku koji ga je počinio, već na ženama koje su odlučile da o tome progovore. Njeni motivi, privatni životi, fotografije, odnosi i ponašanje postaju predmet javnog seciranja mnogo više nego sami postupci muškaraca o kojima govore. U takvoj atmosferi nije teško razumeti zašto mnoge od njih biraju da ćute, posebno u zajednici u kojoj vrlo dobro znaju koliko brzo mogu ostati bez poslova, prilika i podrške ljudi sa scene. A ono što se često zanemaruje jeste koliko je zapravo teško i traumatično javno govoriti o nasilju. Žene ne izlaze sa svojim pričama zbog pažnje (kome uopšte treba ta vrsta “pažnje” gde ih ljudi redom osuđuju, ogovaraju, vređaju), javna prozivka je ogroman stres, ponovno proživljavanje trauma, strah da im niko neće verovati, strah od reakcije porodice, kolega, javnosti, ali i strah od posledica po sopstveni život i karijeru. Potrebna je ogromna hrabrost da staneš iza svoje priče u društvu koje i dalje mnogo češće štiti ugled moćnih muškaraca nego dostojanstvo žena koje su nasilje proživele.

Zato želim da se neizmerno zahvalim svima koji su svoje priče podelili, jer znam koliko hrabrosti, stresa i straha je potrebno da bi se o ovakvim stvarima uopšte govorilo, čak i anonimno. Nadam se da će znati da će ovde uvek imati prostor, bilo da jednog dana odluče da javno istupe sa svojim iskustvom, bilo da im je potreban samo razgovor, podrška ili osećaj da ih neko konačno sluša i veruje im. Nijedna žena ne bi trebalo da prolazi kroz nasilje misleći da mora sama da ga nosi, ćuti o njemu ili da ga prihvati kao „normalan deo“ bilo kog posla, scene ili zajednice.

Ispovesti delimo kao pokušaj da se makar deo onoga što godinama kruži kao „javna tajna“ konačno izgovori naglas. Jer možda će tek onda, kada ovakve priče prestanu da ostaju zatvorene unutar malih krugova, ljudi, fakulteti, produkcijske kuće, galerije i druge institucije početi ozbiljno da se bave ovim problemom, umesto da ga godinama relativizuju, minimiziraju ili ignorišu zarad reputacije, poznatih imena i „mira u zajednici“.

A sada opet malo fokusa na F.

Nakon što su javno krenule da kruže priče da navodno čuva svoje nage fotografije i snimke na potpuno dostupnom mestu, kao i nakon optužbi za nasilje na jednoj žurki, F. je izašao sa svojevrsnim saopštenjem, odnosno demantijem svega navedenog. Naravno, uz već dobro poznati obrazac delimičnog prebacivanja krivice na devojku koja je bila prisutna te večeri, uz objašnjenje da je „ona prva počela“ i da je on zapravo samo reagovao na nasilje koje se dešavalo njemu.

Možda je pritom zaboravio da postoje ljudi koji su mi potvrdili da su sporni snimci i fotografije bili sačuvani na vrlo dostupnom mestu, u folderu nazvanom „Nucci“, uz fotografije i snimke istoimenog izvođača.

Možda je zaboravio i da žurka podrazumeva veliki broj ljudi, a samim tim i veliki broj svedoka. Možda se nadao da će vreme uraditi svoje, da će se priča izgubiti i postati još jedan incident o kome će ljudi kratko pričati, a onda nastaviti dalje kao da se ništa nije dogodilo.

Međutim, svedoci postoje.

Strogi centar Beograda, proslava Nove godine. F. je te večeri bio sa svojom devojkom na žurki kada je, prema rečima osobe koja je prisustvovala događaju, u prolazu gurnuo jednu devojku, kojoj je tom prilikom ispao telefon. Nakon što ga je opsovala, prišao joj je, potapšao je po obrazu uz podrugljiv komentar, a potom je došlo do fizičkog obračuna između njega i njenog dečka. Obezbeđenje se umešalo i izbacilo F. iz lokala.

Prema iskazu svedoka, F. se ubrzo vratio po jaknu, uz komentare da „mora nekoga da prebije“. Dok je čekao svoju devojku ispred toaleta, ponovo je video istu devojku. Tada ju je, kako svedok navodi, fizički napao, dva puta, nakon čega su se iz tog dela lokala čuli vika, buka i plač. Prisutni su morali da stanu između njih i sklone ga, dok je F. nastavljao da psuje i pokušava da dođe do nje. Na kraju su ga vlasnik lokala i obezbeđenje ponovo izveli iz lokala, zajedno sa njegovom devojkom.

Ono što je posebno indikativno jeste ono što se, prema navodima ljudi upoznatih sa situacijom, dešavalo danima kasnije: F. je sam pokretao temu, pokušavao da kontroliše priču, prepričavao događaj na način koji njemu ide u korist, pravdao svoje ponašanje i umanjivao ono što se dogodilo.

Možda računajući na to da će verzija koju dovoljno puta ponovi postati jedina. Ali svedoci postoje.

Između svih ovih optužbi, nakon svega što je izašlo u javnost, kada se uđe na njegov profil i dalje ga prate glumci, glumice, aktivisti, aktivistkinje, magazini, influenseri i ljudi sa scene. I onda nekako ostaje samo jedno pitanje: zašto?

Ali možda je odgovor zapravo vrlo jednostavan. Zato što je i ovo postalo još jedna „javna tajna“. Još jedna priča za koju svi negde znaju, o kojoj se priča po žurkama, festivalima, fakultetima i zatvorenim krugovima ljudi, ali ne dovoljno glasno da bi iko zaista reagovao. I možda je upravo to ono što najviše govori o samoj zajednici, ne činjenica da nasilje postoji, već to koliko smo se navikli da sa tim nasiljem živimo kao da je potpuno normalan deo scene.