Tekst pisale (po redosledu paragrafa): Nikolina Tomašević, Sineta Šmit, Ana Zdravković i Staša Ivković

Nemanja Šarović je postao prepoznatljivo ime u domaćem medijskom i političkom prostoru, naročito među onima koji se protive aktuelnoj vlasti. Međutim, njegova metodologija delovanja otvara ozbiljna pitanja o etici, profesionalizmu i političkoj manipulaciji. Umesto argumentovane kritike sistema, Šarović koristi populističke i provokativne metode, često prelazeći granicu između novinarstva i političkog aktivizma. Ovaj tekst analizira njegove postupke kroz prizmu profesionalnih standarda, društvene odgovornosti i političke pozadine, ukazujući na problematične aspekte njegovog delovanja.

Manipulacija pod maskom novinarstva: Metode i etički propusti Nemanje Šarovića

Nemanja Šarović nesumnjivo je postao prepoznatljivo lice u domaćem medijskom prostoru, posebno među onima koji su nezadovoljni aktuelnom vlašću. Njegova hrabrost da postavlja neugodna pitanja i ukazuje na malverzacije vlasti donela mu je podršku određenog dela javnosti. Međutim, profesionalno novinarstvo ne podrazumeva samo kritiku vlasti – ono zahteva odgovornost, etiku i profesionalne standarde koji se ne smeju zanemariti.

Jedan od ključnih elemenata Šarovićeve strategije jeste odlazak na mitinge Srpske napredne stranke (SNS), gde se pojavljuje sa jasnom namerom da izazove reakcije okupljenih. Ljudi koji dolaze na te skupove često su partijski aktivisti, građani koji podržavaju vlast iz uverenja, ali i oni koji su dovedeni iz različitih delova Srbije u organizovanim prevozima. Među njima se često nalaze ljudi iz nižih socio-ekonomskih slojeva, penzioneri i oni koji su egzistencijalno zavisni od vladajuće strukture. Njihova politička informisanost varira, ali nije retkost da neki od njih ne znaju tačno zbog čega su tu ili imaju ograničeno razumevanje političkih tokova.

Posebno problematičan aspekt Šarovićeve strategije jeste njegovo ismevanje ljudi koji su očigledno na marginama društva. Na snimcima se mogu videti ljudi koji očigledno imaju problem sa artikulacijom misli i koji deluju zbunjeno. Umesto da im se pristupi sa empatijom i razumevanjem, Šarović ih koristi kao lake mete za podsmeh. Ovakvo ponašanje nije samo politički neetično, već je i moralno sporno – ismevanje onih koji nisu u stanju da se brane ne doprinosi borbi protiv vlasti, već samo pokazuje nedostatak poštovanja prema ljudima koji su već u nepovoljnom položaju.

Umesto analitičkog pristupa u kom bi se kritički razmatrala sistemska zloupotreba ranjivih grupa, Šarović koristi njihov nesnalažljiv govor, zbunjenost ili kontradiktorne izjave kao materijal za podsmeh. Kada im postavlja pitanja, on ne pokušava da dođe do njihovog političkog stava ili da argumentovano debatuje s njima, već ih navodi da daju nespretne ili konfuzne odgovore. Kada se to dogodi, on ili direktno ismeva njihov odgovor ili to radi naknadno kroz montažu videa koji će se širiti na društvenim mrežama. Ovakav način ponašanja ne služi informisanju javnosti niti podizanju političke svesti, već pre svega pravljenju zabavnog sadržaja za deo opozicione publike koja uživa u tome da vidi kako se neko „suočava“ sa SNS pristalicama, iako je to suočavanje u stvari nefer i lišeno bilo kakve stvarne političke vrednosti. Njegovi video snimci sa SNS mitinga izazivaju desubjektivizaciju ovih ljudi, čime oni postaju samo „sredstvo“ za političku poruku, a ne subjekti koji zaslužuju dostojanstvo i zaštitu.

Njegov pristup se ne oslanja na argumentovanu političku kritiku ili izgradnju konstruktivne opozicije, već na izazivanje tenzija, ismevanje ljudi sa socijalne margine i svesno generisanje sukoba kako bi stvorio narativ o sebi kao o opozicionom borcu protiv režima. Problem njegovih postupaka nije samo u tome što on koristi populističke i manipulativne metode, već i u tome što određeni opozicioni krugovi podržavaju njegove akcije, iako se nominalno bore protiv represije i nasilja u društvu.

U političkom smislu, ovakvi postupci nemaju efekat osim kreiranja privida borbe, dok zapravo ne ugrožavaju vlast na sistemskom nivou.

Pored toga, postoji još jedan važan aspekt: novinar ne sme biti politički aktivan. Objektivnost i nepristrasnost ključni su principi profesije, a kada se osoba aktivno bavi politikom, gubi kredibilitet kao novinar. Šarović dolazi iz političkog miljea i ne krije svoje stavove, ali upravo to ga diskvalifikuje kao profesionalnog novinara. Biti politički aktivan i istovremeno pretendovati na status nezavisnog novinara predstavlja sukob interesa koji je u ozbiljnom novinarstvu neprihvatljiv.

Problem sa Šarovićem nije samo u metodama koje koristi, već i u činjenici da mu se, zbog političkog konteksta u kojem deluje, često gleda kroz prste. Kritikujući vlast, postao je svojevrsni “narodni heroj” za deo opoziciono nastrojene javnosti, ali to ne znači da ga treba amnestirati od profesionalnih standarda. Ukoliko se iste moralne i profesionalne norme zahtevaju od režimskih medija, onda bi trebalo da važe i za one koji se predstavljaju kao alternativa.

Novinarstvo nije samo iznošenje istine, već i način na koji se ta istina saopštava. Ako se borimo za bolje društvo, ne smemo koristiti metode koje to društvo dodatno urušavaju. A kada novinar postane politički aktivista, on prestaje da bude novinar – postaje propagandista, bez obzira na to kojoj strani pripada.

Šarović na Beograd Prajdu: Manipulacija, homofobija i napad na ljudska prava

Nemanja Šarović je odlučio da ode na Beograd Prajd 9. septembra 2023. godine, kako bi intervjuisao ljude na ulici koji su odlučili da dođu i da podrže ovaj događaj. Međutim, način na koji je sproveo ove intervjue otvara brojna pitanja u vezi s njegovim pristupom i metodologijom.

Problematika snimanja i napadanja ljudi na Prajdu: Šarović ne poštuje granice sagovornika: iako mu izričito više puta kažu da ne žele da odgovaraju na njegova pitanja, on insistira i nastavlja da ih napada pitanjima. Čak i kada ljudi pokušaju da odgovore, on ih prekida i preformuliše pitanje kako bi ih prikazao nesposobnima da odgovore.

Dodatni aspekt problema snimanja i napadanja učesnika Prajda ogleda se u činjenici da su mnogi od njih prisutni anonimno, budući da nisu javno, ili jednostavno ne žele javno, da deklarišu svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet. Ovaj izbor nije slučajan, već proizlazi iz duboko ukorenjene društvene stigmatizacije i diskriminacije s kojom se LGBTQ+ zajednica suočava. Uprkos tome što je gotovo izvesno svestan ovoga, Šarović instrumentalizuje odbijanje pojedinaca da daju izjave kao navodni dokaz njihove neupućenosti u razloge sopstvenog prisustva na Prajdu. Ovakva manipulacija retorikom ima za cilj da kod šire publike, naročito one nedovoljno informisane o ovoj temi, proizvede percepciju učesnika Prajda kao neobrazovane manjine koja se okuplja bez jasne ideje o sopstvenim pravima i zahtevima. Nadalje, kroz celokupni narativ implicitno sugeriše da je svrha ovih okupljanja podrivanje tzv. „tradicionalnih porodičnih vrednosti“, što predstavlja klasičan oblik diskurzivne manipulacije s ciljem delegitimizacije borbe za ljudska prava.

Takođe, često intervjuše ljude kojima ni engleski ni srpski nisu maternji jezici, te njihovu nesigurnost u jeziku spinuje kao dokaz da oni zapravo ne znaju ništa o temi. Njegova naracija implicira da su oni nesvesni razloga svog prisustva na Prajdu, iako se u stvarnosti suočavaju s jezičkom barijerom. Dodatno, postavlja pitanje prisustva stranaca na Prajdu, sugerišući da oni nemaju pravo da učestvuju u domaćim protestima i skupovima, iako su ljudska prava univerzalna i borba za njih ne poznaje granice nacionalnosti. Posebno je licemerno što Šarović, kao vatreni rusofil i obožavalac Putinove politike, nema problem sa prisustvom strejt Rusa u Srbiji, ali LGBTQ+ Rusi ili oni koji ih podržavaju odjednom postaju sporni. Ovaj selektivan pristup jasno pokazuje koliko je njegova ideologija duboko desničarska: sve dok neko ispunjava njegovu viziju tradicionalizma i represije, dobrodošao je, ali ako skrene od tog rigidnog, ultrakonzervativnog kursa, postaje neprijatelj, čime sprovodi brutalnu selekciju onih koji „zaslužuju“ osnovna prava.

Bezbednost na Prajdu: Šarović dovodi u pitanje prisustvo žandarmerije na Prajdu, ignorišući učestale napade na LGBT+ osobe u Srbiji. Izveštaji organizacije Da se zna! (2023, 2022) potvrđuju kontinuirani rast nasilja i diskriminacije, dok se u publikaciji Govor mržnje nije sloboda govora ističe kako javni diskurs dodatno normalizuje homofobiju i transfobiju. Ovi podaci jasno ukazuju na potrebu za jakim merama bezbednosti tokom ovakvih događaja.

Otvorena homofobija: Njegova retorika uključuje upotrebu izraza poput „Parada smrada” i „Parada sramote” kao način diskreditacije Beograd Prajda i LGBTQ+ pokreta.

Osim toga, koristi argumente poput:

• „Ovaj nemoral”, čime sugeriše da je postojanje LGBTQ+ osoba društvena pretnja.
• Tvrdi da „svi po Ustavu imaju ista prava”, ignorišući realnost pravne i društvene diskriminacije.
• Istopolni brakovi su, prema njemu, pretnja „opstanku društva” jer „ ne doprinose reprodukciji stanovništva”.
• LGBTQ+ osobe, prema njegovim tvrdnjama, „već imaju sva prava”, ali traže „više nego obični ljudi”. Tvrditi da LGBTQ+ osobe „već imaju sva prava” dok istovremeno sugeriše da traže „više nego obični ljudi” implicira da su njihove borbe za ravnopravnost neutemeljene i da su oni na neki način privilegovani, što je netačno i štetno. Ovakav narativ umanjuje diskriminaciju, nasilje i sistemske prepreke sa kojima se LGBTQ+ zajednica suočava.
• Koristi tvrdnju da je „predsednik Srbije Aleksandar Vučić gej” kao uvredu, čime implicitno stavlja seksualnu orijentaciju u negativan kontekst.
• Takođe, neumorno ponavlja pitanje o Ani Brnabić, naglašavajući da je ona pripadnica LGBTQ+ zajednice, ali da „ima sva prava“, ima dete, suprugu, itd. Na taj način pokušava da predstavi situaciju kao dokaz da u Srbiji ne postoji diskriminacija, ignorišući pritom ključni factor: klasnu privilegiju. Ljudi na pozicijama moći, poput Ane Brnabić, mogu sebi priuštiti zaštitu i prava koja običnim LGBTQ+ osobama i dalje nisu dostupna. Time Šarović namerno skreće pažnju sa suštine problema i pravi se nevešt, kao da ne razume da prava jedne privilegovane individue nisu merilo sistemske jednakosti.
• Miris tamjana na Prajdu opisuje kao „pravo osveženje”, sugerišući da LGBTQ+ osobe narušavaju duhovni i moralni poredak.
• LGBTQ+ zajednicu naziva „agresivnom manjinom”, zanemarujući realnost marginalizacije i diskriminacije s kojom se suočavaju.

Transfobija:

• Povodom ubistva trans devojke u Beogradu, izjavljuje: „Ako se neko oblači kao žena, to nije žena”, što negira identitet trans osoba. Korišćenje nečije smrti za propagiranje zatvorenih, patrijarhalnih stavova nije samo neosetljivo, već i opasno, jer podstiče dehumanizaciju trans osoba i opravdava nasilje nad njima. Ovakav diskurs dodatno doprinosi atmosferi mržnje i nesigurnosti za one koji već žive pod pretnjom nasilja.
• Njegov kamerman šutira trans zastavu, čime otvoreno pokazuje nepoštovanje prema trans zajednici.
• Tvrdnja da se trans osobe „igraju Boga” dodatno stigmatizuje njihov identitet.
• Zastupa binarni pogled na pol i koristi klasičan izgovor: „Ako se osećam kao drvo, je l’ to znači da sam drvo?”, čime trivijalizuje i ismeva trans identitete.

Šarovićevo prisustvo na Beograd Prajdu nije imalo za cilj dijalog, već je bilo usmereno na provociranje, spinovanje i diskreditaciju LGBTQ+ zajednice. Njegova metodologija pokazuje jasan obrazac manipulacije, u kojem su neistomišljenici predstavljeni kao neinformisani ili kao pretnja društvenom poretku. Ovo nije novinarski rad već propagandni pokušaj podrivanja osnovnih ljudskih prava.

Politička prošlost i kontroverzni potezi Nemanje Šarovića

Nemanja Šarović je srpski političar koji je od 2004. godine bio predsednik Gradskog odbora Srpske radikalne stranke (SRS) u Beogradu, dok je od 2008. godine bio i šef odborničke grupe u lokalnom parlamentu. U periodu 2007–2008. bio je narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, izabran na listi Srpske radikalne stranke – Dr Vojislav Šešelj.

Njegova politička prošlost, kao bivšeg pripadnika SRS-a, posebno je značajna u kontekstu svih negativnih posledica koje su proizašle iz delovanja gorepomenute stranke i štete koju su politike radikala nanele Srbiji. Šarović je poznat po svojim nacionalističkim i kontroverznim stavovima, a trenutnu krizu i osećaj beznađa u društvu koristi kao način za sticanje političkih poena. Postavlja se pitanje: da li je ovo još jedan primer bivšeg radikala koji koristi krizu kako bi dospeo na određenu političku poziciju? Kroz istoriju, periodi nestabilnosti često su omogućavali političarima sa harizmom da se uzdignu, dok narod u takvim trenucima ima tendenciju da zaboravi njihovu političku prošlost.

Paljenje zastave SAD-a, EU i NATO-a

Jedan od primera njegovih radikalnih poteza jeste priznanje da je 30. novembra 2012. godine, tokom protestnog skupa SRS-a, zapalio zastave Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije i NATO-a. Iako je legitimno imati određene političke stavove i neslaganja sa spoljnopolitičkim odlukama drugih država ili međunarodnih/nadnacionalinih organizacija, bilo kakav čin direktnog nasilja, poput paljenja zastava, neprihvatljiv je i neprimeren za političare u Srbiji. Ovakvi postupci šalju pogrešnu poruku i dodatno podsećaju na destruktivnu politiku Vojislava Šešelja i Srpske radikalne stranke, čije posledice srpsko društvo još uvek trpi.

Paljenje zastave tzv. Kosova

Fotografija preuzeta: info.ks.net

Godine 2013., Nemanja Šarović, tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, priveden je po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i sproveden u Palatu pravde, gde je čekao saslušanje povodom krivične prijave podnete protiv njega zbog paljenja zastave. Ovakav čin, bilo da je u pitanju zastava neke države, entiteta ili međunarodne organizacije, ne doprinosi političkom dijalogu niti rešavanju problema, već pre odražava nedostatak suštinskog razumevanja i argumentacije. Umesto konstruktivne političke strategije, ovakvi postupci često predstavljaju izraz nemoći i pokušaj skretanja pažnje putem provokacija, što dugoročno ne donosi nikakvu korist ni građanima/kama ni državi. Za više informacija o događaju, pogledajte video: https://www.youtube.com/watch?v=uptC3uIEwVc

Šarović i “Obraz”?

Takođe, Šarović je, dok je bio potpredsednik SRS-a, dok je 2014. godine izjavio: „Ponosan sam što su na listi, povezalo nas je to što imamo istu ideologiju“, komentarišući tadašnju odluku SRS-a da na parlamentarne i lokalne izbore u Beogradu izađe u koaliciji sa pokretima „Naši“ i „Obraz“. Ova odluka bila je problematična iz više razloga, s obzirom na to da je lider „Obraza“, Mladen Obradović, bio optužen za organizovanje napada i pokušaj sprečavanja održavanja Parade ponosa 2010. godine. Prema optužnici, Obradović je koordinisao nasilne napade na različitim lokacijama u Beogradu, dok je uz njega za nasilničko ponašanje optuženo još 13 osoba koje su napadale policiju i izazivale nerede u manjim grupama.

Obradović se branio tvrdnjama da je njegovo delovanje bilo motivisano moralnim razlozima, navodeći: „Tačno je da smo bili protiv ‘Parade ponosa’, ali zbog moralnih razloga. Mi kao hrišćani nikoga ne mrzimo, pa nismo ni mogli da podstičemo mržnju. Nismo planirali nikakvo nasilje, nego moleban u Vaznesenjskoj crkvi koja je najbliža mestu održavanja ‘Parade’, jer smo hteli da do njih dopre molitva i zamiriše tamjan, da čuju zvona i pojanje“ (Izvor: RTS).

Podsećanja radi, Ustavni sud Srbije je 2012. godine zabranio rad „Otačastvenog pokreta Obraz“ zbog kršenja ljudskih i manjinskih prava, kao i izazivanja nacionalne i verske mržnje.

Šta povezuje “Obraz” i Srpsku radikalnu stranku?

Nemanja Šarović i Srpska radikalna stranka pozvali su pokret „Obraz“ da im se pridruži pred izbore, a na pitanje zašto su odlučili da sarađuju sa organizacijom čiji je lider pravosnažno osuđivan, Šarović je odgovorio da u tome ne vidi ništa sporno. Istakao je da SRS i „Obraz“ povezuje to što su, prema njegovim rečima, jedine organizacije koje su bile meta režimskog progona, te da se njihova saradnja ne može nazvati klasičnom koalicijom, već „bratimljenjem“.

Predizbornu kampanju Šarović i predstavnici „Obraza“ započeli su u Kosovskoj Mitrovici, gde su okupljenim građanima poručili da ih Srpska radikalna stranka, „Obraz“ i pokret „Naši“ nikada neće izdati. Miting radikala održan je pod sloganom „I Kosovo i Rusija”, a pored Šarovića, prisutnima su se obratili Ivan Ivanović iz pokreta „Naši”, Mladen Obradović iz „Obraza”, kao i kandidati za poslanike Zvonko Mihajlović i Vladan Tomović.

Dodatno, način na koji su radikali i njihovi saveznici vodili kampanju u Kosovskoj Mitrovici može se posmatrati kao pokušaj pridobijanja političkih poena kroz nacionalnu retoriku, bez konkretnog plana za poboljšanje uslova života Srba i Srpkinja u pokrajini. Slogan „I Kosovo i Rusija” više je deo političkog marketinga nego stvarne strategije koja bi mogla doneti opipljive rezultate. Retorika koja se oslanja isključivo na emocije i simboliku može ostaviti utisak solidarnosti, ali dugoročno ne doprinosi rešavanju problema sa kojima se suočavaju Srbi na Kosovu i Metohiji, niti nudi održiva rešenja za zaštitu njihovih prava i položaja.

2015. godina i paljenje zastave Republike Hrvatske

Fotografija: Vesna Lalic

Prvog aprila 2015. godine, pristalice Srpske radikalne stranke okupile su se ispred Palate pravde zajedno sa liderom stranke Vojislavom Šešeljem, povodom suđenja Nemanji Šaroviću, koji je tada bio zamenik predsednika SRS. Tokom okupljanja, Šešelj je zapalio hrvatsku zastavu, izjavivši pritom da je upravo on dao nalog za paljenje zastava zbog kojih se njegovom zameniku sudi.

„Oni kao da su udareni topuzom u glavu i ponašaju se nerazumno. Zato sam danas došao da uputim razumljivu poruku hrvatskoj ustaškoj državi tako što ću spaliti i njihovu zastavu,” rekao je Šešelj, nakon čega je zapalio zastavu.

Nakon incidenta, izjavio je i da je ponosan što je spalio zastavu Hrvatske, dodajući: „Jedva čekam da se pokrene krivični postupak zbog ovog dela.”

Na pitanje novinara zašto je zapalio zastavu, lider radikala je odgovorio: „Zapalio sam zastavu ustaške države koja je okupirala Republiku Srpsku Krajinu i koja je u Drugom svetskom ratu izvršila genocid nad Srbima, a devedesetih godina prošlog veka proterala oko 100.000 Srba sa teritorije koju je okupirala.”

(Citati Vojislava Šešelja: Blic)

Mart 2015. godine – Zoran Đinđić – izdajnik?

Haški optuženik Vojislav Šešelj je 11. marta 2015. godine, zajedno sa delegacijom Srpske radikalne stranke, posetio grob svog nekadašnjeg saborca i tom prilikom položio venac.

„Ovo mi je prvi put da dolazim na njegov grob i mi smo u Hagu bili saborci, prijatelji. Potresen sam jer je sramota za Srbiju da se jednom haškom junaku ne odaju državne počasti, a odaju se kriminalcima i mafijašima, izdajnicima poput Zorana Đinđića. Danas je ceo državni vrh morao da bude ovde jer je on ubijen zato što je branio srpske nacionalne interese,” izjavio je Šešelj tom prilikom.

Nastavio je kontroverznim komentarom o pokojnom premijeru Srbije: „Grob Zorana Đinđića neću posetiti, ali može se vrlo lako desiti da sutra u 12 časova pošaljem svog zamenika Nemanju Šarovića u Aleju velikana Novog groblja u Beogradu sa glogovim kocem u rukama.”

Fotografija: Blic, S. Mirkovic

Šešeljeva izjava o slanju Nemanje Šarovića sa glogovim kocem na grob Zorana Đinđića ne samo da je uvredljiva, već i duboko problematična u društvenom i političkom kontekstu Srbije. Ovakav narativ pokušava da normalizuje govor mržnje i nasilnu retoriku, ali i da relativizuje političko nasleđe Đinđića, koji je, uprkos svim političkim polemikama, ostavio neizbrisiv trag u modernoj srpskoj istoriji.

Posebno je ironično da se danas, u trenutku velike krize i političke neizvesnosti, Nemanja Šarović pozicionira kao alternativa trenutnom režimu, dok upravo mladi, koji čine značajan deo biračkog tela i predvode proteste, sve češće citiraju Đinđića i vraćaju se njegovim govorima. U ovom trenutku Srbija vapi za novim idejama, politikama i rešenjima, a neretko su inspiracija govori pokojnog bivšeg premijera. Pre više od dvadeset godina, Zoran Đinđić je govorio stvari koje danas citiramo i vraćamo se na njih, jer je bio inovativan i ispred svog vremena, prepoznajući izazove i mogućnosti koje su tada bile daleki horizonti, a danas su realnost.

2016. godina – Šarović osuđen?

Apelacioni sud u Beogradu je pravosnažno osudio Nemanju Šarovića, zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, na uslovnu kaznu od mesec dana zatvora, uz rok provere od godinu dana, zbog paljenja zastave Sjedinjenih Američkih Država u novembru 2012. godine. Ova presuda je doneta zbog počinjenog krivičnog dela koje se odnosi na povredu ugleda strane države ili međunarodne organizacije. (Izvor: Politika)

2016. godina – Šarović u parlamentu

Nemanja Šarović: „Da li ste vi doveli ustašu Pernara u Narodnu skupštinu? Da li ste vi na taj način osramotili celu skupštinu – doveli ste čoveka koji kaže – oni koji su proterali Srbe iz Krajine tijekom Oluje su same srpske vođe, svojim raspirivanjem straha od ustaša.” (Citat govora Šarovića: ALO)

Nije u redu odmah svakog Hrvata okarakterisati kao ustašu, jer takva generalizacija ne samo da podstiče mržnju i netrpeljivost, već i potiče negativne stereotipe koji mogu dodatno produbiti jaz između naroda. Ovakvo ponašanje u parlamentu je nedopustivo, jer ne doprinosi konstruktivnoj raspravi, već se koristi kao populistička fraza za sticanje političkih poena, a ne kao konkretna strategija za poboljšanje života Srba u Hrvatskoj. Umesto što se koriste ovakvi uvredljivi diskursi, potrebno je fokusirati se na stvarne probleme sa kojima se suočavaju Srbi u Hrvatskoj, kao što su ekonomski, kulturni i socijalni izazovi, i raditi na njihovom rešavanju kroz dijalog, poštovanje i saradnju između naroda.

Poslanik Srpske radikalne stranke Nemanja Šarović nazvao je Srbe koji su deo kosovskih institucija, „Tačijevim Srbima”. Šarović je na sednici skupštinskog Odbora za Kosovo negodovao što je na početku rada predsednik odbora Milovan Drecun pročitao pismo srpske liste s Kosova kojim se izražava podrška Vladi i poziva na jedinstvo.

Izjava Nemanje Šarovića, u kojoj naziva Srbe koji su deo kosovskih institucija „Tačijevim Srbima“, nije konstruktivna ni korisna za politički dijalog. Ovakve fraze mogu doprineti daljem polarizovanju i napetostima, dok bi umesto toga trebalo tražiti strategije koje konkretno poboljšavaju položaj Srba i Srpkinja na Kosovu, bez obezvređivanja ili etiketiranja onih koji rade unutar sistema. Optuživanje pojedinaca na osnovu njihove političke pozicije samo doprinosi dodatnom razdvajanju, umesto da se traže načini za postizanje zajedničkih interesa i rešavanje problema kroz dijalog i saradnju.

Konferencija za medije, 2019. godina – Šarović ponovo kritikuje pokojnog bivšeg premijera Zorana Đinđiča (izvor citata i izjava Šarovića): https://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/lat/konferencije-za-medije/konferencija-za-medije-11-mart-2019-godine-nemanja-sarovic-zalosno-je-da-na464e436e32f9d4a032eb8cfd0.html

„Žalosno je videti da je ovde veoma mali broj ljudi, da danas praktično nema nijedne državne delegacije na njegovom grobu i da je zaboravljena činjenica da je Slobodan Milošević više puta bio biran na neposrednim izborima, da je osvajao ogroman broj glasova u Srbiji.“

Međutim, da li je izjava Šarovića tačna informacija?

U drugom krugu lokalnih izbora 1996. godine, dogodila se prva velika krađa glasova, koja je imala dugoročne političke posledice. Opoziciona koalicija „Zajedno“ je osvojila većinu, ali je izborna pobeda poništena u više od četrdeset gradova. Ova manipulacija izazvala je masovne proteste opozicije, studenata i građana, koji su trajali tri meseca. Tokom tih protesta, režim Slobodana Miloševića bio je ozbiljno uzdrman, a politička kriza koja je nastala ubrzo je postala međunarodna tema. Na kraju, vlasti su bile prinuđene da priznaju izbornu pobedu opozicije usvajanjem posebnog zakona u Narodnoj skupštini, što je bio ozbiljan poraz za režim (Vladisavljević, 2020).

Druga velika krađa glasova desila se u decembru 1997. godine, u drugom krugu predsedničkih izbora, kada je Milan Milutinović iz SPS-a pobedio Vojislava Šešelja iz SRS-a. Prethodno, u oktobru, Šešelj je pobedio Zorana Lilića (SPS), ali su ti izbori poništeni zbog niskog odziva birača. Posmatrači su izračunali da je tokom ovog perioda ukradeno najmanje 300.000 glasova, što se najviše videlo na Kosovu, gde su izborne rezultate favorizovali Srbi, uprkos bojkotu izbora od strane Albanaca. Ova krađa glasova se „razrešila“ formiranjem koalicione vlade između SPS-a i SRS-a, što je nastavilo praksu političkih manipulacija (Vladisavljević, 2020).

Treća velika krađa glasova dogodila se 2000. godine na predsedničkim izborima, kada je Vojislav Koštunica, kandidat opozicije, pobedio Miloševića u prvom krugu. Uprkos tome, Milošević je odbio da prizna poraz, što je izazvalo masovne proteste i generalni štrajk širom zemlje. Ovi događaji završeni su padom Miloševića i preuzimanjem vlasti od strane opozicije, konkretno DOS-a. Iako su ove manipulacije bile direktno povezane sa opstrukcijama koje je Milošević postavljao, one su bile samo vrh ledenog brega u širem sistemu izborne manipulacije tokom njegovog režima (Vladisavljević, 2020).

Izvor: Vladisavljević, N. (2020). Izbori, demokratija i takmičarski autoritarizam u Srbiji (1990-2020). Urednici: Milan Jovanović i Dušan Vučićević

Prvu navedenu izbornu krađu možemo posmatrati kao ključnu tačku preokreta u političkom životu zemlje, jer je izazvala prvi ozbiljan otpor režimu, koji je, uprkos svim manipulisanim rezultatima, bio suočen sa organizovanim protestima koji su trajali dugo, što je narušilo legitimitet vlasti. Na kraju, režim je doživeo poraz. Izjava Šarovića o Slobodanu Miloševiću koji je više puta biran na neposrednim izborima je delimično tačna. Izabran, ali pod okriljem izvrsnih manipulacija.

Drugi slučaj izborne krađe jasno pokazuje kako je manipulacija u izbornim procesima postala standardna praksa, koja nije bila ni iznenađujuća ni jedinstvena, već se nastavila u političkoj svakodnevici kroz dogovore i nelegitimne koalicije. Nakon izbornih krađa, poput onih iz 1996. godine, manipulacija izborima postaje normalizovana, što je dovelo do smanjenog poverenja građana/ki u izborne procese. Kako su ove krađe postajale sve češće, narod je postao otporniji i svesniji tih manipulacija, što je kasnije rezultiralo masovnim protestima i političkim promenama.

Oktobar 2000. godine zajedno sa prethodnim krađama, predstavlja ključnu prekretnicu koja je konačno dovela do kraja autoritarnog režima, jer su manipulacije postale očigledne i nisu mogle da se sakriju, niti opravdaju novim manipulacijama.

Zbog svih iznetih činjenica, dešavanja i izbornih krađa, teško se može utvrditi da je izjava Nemanje Šarovića o tome da je Milošević dobijao ogromni broj glasova – zapravo tačna. Umesto toga, to je još jedno prodavanje magle njegovim istomišljenicima, koji su skloni da veruju u netačne informacije koje služe kao politička manipulacija, naročito u situacijama krize i deficita demokratije.

„Praktično se odaje počast onima koji za Srbiju nisu uradili ništa, poput Zorana Đinđića, koji ništa dobro nije učinio za Srbiju. Učinio je mnogo toga lošeg, a vidimo da državno rukovodstvo svake godine ide na njegov grob, polaže vence i oplakuje ga.“

Da li je Zoran Đinđić ipak učinio nešto dobro za Srbiju?

Zoran Đinđić je bio ključna figura u modernizaciji Srbije i približavanju evropskim integracijama. Njegova posvećenost reformama i unapređenju društva ostavila je dubok trag u savremenoj istoriji zemlje. Govori pokojnog bivšeg premijera se i dan danas citiraju.

Skraćena hronologija delovanja Zorana Đinđiđa:

Hronologija delovanja Zorana Đinđića

• 1990. Suosnivač Demokratske stranke (DS).
• 1996. Jedan od lidera masovnih protesta protiv izborne krađe.
• 1997. Izabran za gradonačelnika Beograda.
• 2000. Ključni član DOS-a tokom Petooktobarske revolucije.
• 2001. Postaje predsednik Vlade Srbije, pokreće ekonomske i društvene reforme.
• 2003. Ubistvo Zorana Đinđića – veliki gubitak za reformski proces Srbije.

Detaljniju hronologiju i učinke možete pogledati na linku: https://zorandjindjic.org/sr/biografija/timeline/

Njegova smrt je prekinula mnoge planirane reforme, ali njegove ideje i dalje žive kroz promene koje su usledile.

Izjava Sarovića da Đinđić nije učinio ništa za Srbiju je netačna jer je Đinđić, kao lider opozicije, imao ključnu ulogu u organizaciji protesta koji su doveli do smene Miloševića i početka demokratizacije zemlje nakon mnogo godina autoritarnog sistema. Njegove reforme u oblasti privrede, borbe protiv kriminala, borbi protiv siromaštva i nastojanje za ulazak u Evropsku uniju ostavili su dubok trag u modernizaciji Srbije.

Zaključak

Nemanja Šarović se predstavlja kao opozicionar i kritičar vlasti, ali njegovo delovanje ne odražava borbu za demokratiju, pravdu ili istinsku političku alternativu. Naprotiv, kroz populističke i manipulativne metode, targetiranje marginalizovanih grupa i propagandu, on reprodukuje obrasce koje je godinama sprovodio kao istaknuti član Srpske radikalne stranke. Njegova politička prošlost, saradnja s ekstremno desničarskim grupama, otvorena homofobija, mizoginija, nacionalistička retorika i destruktivni postupci poput paljenja zastava ne smeju biti zanemareni niti zaboravljeni. Primer njegove mizoginije vidljiv je i u tvitu iz 2017. godine, gde je poverenicu za zaštitu ravnopravnosti nazvao „ćurkom“ i poručio joj da „ostane u okvirima svoje kuhinje“, što dodatno potvrđuje njegov otvoreno diskriminatorni stav prema ženama.

Ključno je prepoznati da su pojedinci poput Šarovića deo šireg fenomena u kojem se politički ekstremizam normalizuje pod plaštom „borbe protiv režima“. Kritika vlasti jeste neophodna, ali ona mora biti zasnovana na argumentima, profesionalizmu i društvenoj odgovornosti, a ne na ponižavanju slabijih, širenju mržnje i manipulaciji emocijama. Zaborav političke prošlosti i oprost ekstremnih stavova pod izgovorom trenutne opozicione uloge predstavlja opasnost po budućnost društva, jer omogućava povratak istih destruktivnih ideologija pod novim maskama.

Nemanja Šarović nije borac za slobodu, već politički oportunista koji koristi krizu kako bi se ponovo pozicionirao. Njegovi postupci nisu doprinos demokratskim promenama, već nastavak radikalne politike koja je već jednom donela štetu srpskom društvu. Stoga je važno ne samo prepoznati, već i jasno osuditi ovakve pojave, kako bi se sprečilo da ekstremizam, prerušeni populizam i manipulacija ponovo dobiju prostor u javnom diskursu.