Tekst pisala: Sineta Šmit

Mirjana Pajković, državna funkcionerka u Crnoj Gori zadužena za oblast ljudskih prava i zaštitu od diskriminacije, postala je žrtva neovlašćenog deljenja intimnih fotografija, tkzv. osvetničke pornografije. Ironija je bolna, gotovo groteskna: žena koja se u institucijama bavila pitanjima rodno zasnovanog nasilja i zaštite žrtava u digitalnom prostoru, danas je sama ostavljena bez zaštite.

U ovom tekstu neću ulaziti u njenu političku karijeru niti ocenjivati njen rad u resoru. Ovo nije politička analiza. Ovo je tekst o nasilju nad ženom kojoj su nasilno oduzeti privatnost, dostojanstvo i bezbednost— i to pred očima javnosti koja je taj čin dočekala kao spektakl.

Njeni privatni snimci, koji nikada nisu smeli da ugledaju svetlost dana—ne zato što žena ne sme da ima seksualnost ili da se snima, već zato što intima podrazumeva poverenje—preplavili su region. Sa njima je stigla i očekivana lavina: podsmeh, ponižavanje, seksualizacija i neumorna potraga za još sadržaja.

Društvene mreže su to ogolile do kraja. Komentari koji se masovno dele govore manje o njoj, a više o društvu u kojem živimo:

„Retko ružna žena.“

„Maca Diskrecija, ali sa Temua.“

„Ma ekstra su snimci.“

„Ne seri, uživala je na videu.“

„K’o da nije znala da je snima.“

„Gde ima da se pogleda?“

„A gdje se mogu vidjeti ti snimci?“

Ljudi i dalje traže snimke, iako je njihova distribucija krivično delo. Lanac nasilja se nastavlja bez ikakvog zazora i bez razmišljanja o posledicama—po mentalno zdravlje, bezbednost, porodicu i život žene koja je u javnosti svedena na fajl, na sadržaj, na klik.

Umesto da se nasilje imenuje deo medija bira reč „seks skandal“. Naslovi vrište poput:

„SEKS SKANDAL TRESE CG“

„EKSPLICITNI SNIMCI PROCURILI U JAVNOST“

„SKANDAL TRESE CRNU GORU“

Ali ovo nije skandal.

Ovo je nasilje.

Ovo nisu „eksplicitni snimci“. Ovo je osvetnička pornografija.

Snimci nisu „procurili“. Neko ih je namerno pustio u javnost.

Kada se kaže „skandal“, sugeriše se moralni pad žene. Kada se kaže „procurilo“, briše se namera i odgovornost počinitelja. A dok se javnost pita zašto se ona snimala, gotovo niko ne pita ko je snimke sačuvao, ko ih je poslao i ko ih danas širi, svesno čineći krivično delo.

U ovoj priči nije važno da li je Mirjana P. bila dobra ili loša funkcionerka. Važno je to što je žena na javnoj funkciji postala primer kako se seksualno nasilje koristi kao efikasan mehanizam diskreditacije žena. Njena ostavka nije posledica „afere“, već pritiska, javnog linča i potpunog izostanka institucionalne zaštite u trenutku kada je nasilje eskaliralo.

Osvetnička pornografija gotovo uvek funkcioniše isto. Žrtva se javno razgolićava, analizira i ponižava, dok počinilac nestaje. O njoj svi imaju mišljenje. O njemu niko nema pitanje.

Kod žene se analizira sve: kako izgleda, s kim je bila, da li je znala, da li je „uživala“, da li je „dostojna funkcije“. Njeno telo postaje javna tema, njena intima roba. Ona prestaje da bude osoba.

A ko je snimke sačuvao?

Ko ih je prosledio?

Ko ih je prvi objavio?

Ko ih i danas traži i širi?

Ta pitanja ostaju bez odgovora, jer je lakše pitati ženu zašto je ikada nekome verovala nego pitati muškarca zašto je to poverenje zloupotrebio.

U toj tišini oko počinioca krije se suština problema. Poruka je jasna: ženska seksualnost je dozvoljena samo dok je ne vidite. Onog trenutka kada postane vidljiva—kazna je javna i nemilosrdna. A što je žena vidljivija, moćnija ili politički aktivnija, kazna je teža.

Zato ovo nije priča o jednoj ženi. Ovo je upozorenje za sve žene sveta. Danas je to državna funkcionerka, sutra može biti bilo koja od nas. Dovoljno je da nekome veruje.

I za kraj:

Naša seksualnost nije sramota.

Sramota je samo nasilje činiti.