Tekst pripremile Ines Jovanović i Sineta Šmit

Tema incesta jedna je od onih o kojima se u javnosti govori retko, stidljivo i gotovo isključivo kroz prizmu krivičnih hronika. Zbog nedostatka sistematičnog medijskog izveštavanja i otvorene društvene rasprave, prosečan građanin lako može steći utisak da je reč o izolovanim, retkim devijacijama koje se dešavaju „negde drugde“ i „nekome drugom“. Međutim, takva percepcija pokazuje se kao varljivo uverenje u trenutku kada digitalni prostor otvori uvid u paralelne zajednice koje aktivno problematizuju, relativizuju, pa čak i fetišizuju simboliku incesta. Upravo takav slučaj predstavlja javno dostupna Fejsbuk grupa „Ćerke i tate – dopisivanje“, na koju smo naišli tokom istraživanja online zajednica, a koja kroz flertujući, erotizovani diskurs briše granicu između roditeljske uloge i seksualnog konteksta. Takav sadržaj lako je dostupan, bez posebnih barijera, čime se tabu tema iz sfere društvene osude premešta u prostor digitalne normalizacije.

Razvoj digitalnih tehnologija i društvenih mreža doneo je temeljne promene u načinu na koji se uspostavljaju socijalni odnosi, razmenjuju informacije i formiraju zajednice. Iako internet omogućava demokratizaciju komunikacije i lakši pristup znanju, on istovremeno otvara prostor za pojavu i širenje društveno opasnih praksi. Jedna od najproblematičnijih pojava u savremenom digitalnom okruženju jeste pokušaj normalizacije seksualne privlačnosti odraslih prema maloletnicima, naročito kroz online grupe, forume i društvene mreže.

Pedofilija se u psihološkoj i psihijatrijskoj literaturi definiše kao trajna seksualna sklonost prema deci koja nisu dostigla pubertet. U pravnom i etičkom smislu, seksualni odnosi odraslih sa maloletnicima predstavljaju ozbiljno kršenje prava deteta i krivično delo u gotovo svim savremenim društvima. Važno je naglasiti razliku između postojanja seksualne sklonosti (koja se u nekim istraživanjima posmatra kao psihološki poremećaj) i činjenja seksualnog nasilja ili eksploatacije, koje je uvek društveno i pravno nedopustivo. Problem nastaje onda kada se ta razlika koristi kako bi se relativizovala odgovornost odraslih osoba ili ublažio moralni i pravni značaj njihovog ponašanja.

Podaci organizacije „Incest Trauma Centar“, koja godinama pruža podršku žrtvama seksualnog nasilja, ukazuju da incest u Srbiji nije izolovana pojava već duboko potisnut društveni problem. U velikoj većini prijavljenih slučajeva žrtve su devojčice, dok su počinioci gotovo uvek muškarci iz najbližeg porodičnog okruženja — najčešće očevi ili očuhovi. Zabrinjava podatak da se prvi oblici zlostavljanja neretko javljaju u veoma ranom uzrastu, često pre desete godine života, te da u velikom broju slučajeva nasilje traje godinama. Dodatni problem predstavlja činjenica da značajan deo žrtava nikada ne prijavi zlostavljanje nadležnim institucijama ili to učini tek nakon dugog vremenskog perioda, što otežava proces dokazivanja i sankcionisanja.

Ove podatke prate i međunarodne statistike koje pokazuju da digitalni prostor postaje ključno mesto za uspostavljanje kontakta između odraslih i maloletnika. Istraživanja o bezbednosti dece na internetu ukazuju da se veliki procenat pokušaja tzv. „groominga“ — postepenog zadobijanja poverenja deteta radi seksualne eksploatacije — odvija upravo putem društvenih mreža i aplikacija za dopisivanje. Značajan broj mladih navodi da je primio neželjene poruke seksualne sadržine, dok se tek manji deo takvih incidenata prijavljuje policiji ili platformama.

U analiziranim objavama iz grupe „Ćerke i tate – dopisivanje“ uočava se specifičan obrazac komunikacije. Stariji muškarci javno se obraćaju „ćerkama“, uz poruke poput: „Pozdrav! Javi te se ćerke!!!“, dok su u komentarima prisutne seksualizovane i eksplicitne izjave. Pored otvoreno vulgarnih komentara, pojavljuju se i objave koje naizgled banalizuju ili relativizuju sadržaj grupe. U jednom komentaru stoji: „Sve prevara i laž ko i svukud“, čime se stvara utisak da učesnici sebe predstavljaju kao razočarane ili prevarene, a ne kao aktere problematičnog diskursa. U drugoj objavi korisnik piše: „Ima nas al puno drkedžija koji ma staju“, dok drugi pozivaju na „uživo“ komunikaciju. Takve poruke osciluju između navodnog humora, ironije i otvorene seksualne sugestije, ali zajedničko im je brisanje granice između generacijskih uloga i seksualnog konteksta.

Posebno je indikativno korišćenje termina „tata“ u flertujućem ili erotskom značenju, čime se simbolička figura roditelja transformiše u potencijalnog seksualnog partnera. Diskurzivna
relativizacija starosnih granica ogleda se i u implicitnim porukama da su „mlađe devojke zrelije“ ili „svesne svojih izbora“, čime se odgovornost prebacuje na potencijalnu maloletnicu, dok se asimetrija moći između odrasle osobe i deteta prećutkuje.

Ovakav narativ zanemaruje činjenicu da biološka, emocionalna i socijalna zrelost nisu isto, te da pravna definicija deteta postoji upravo radi zaštite slabijih. Prebacivanjem odgovornosti na maloletnicu, odrasla osoba se simbolički oslobađa krivice i normalizuje sopstveno ponašanje.

Da li smo izgubili kontrolu nad digitalnim prostorom?

Ako su ovakvi sadržaji dostupni javno, bez posebnih prepreka, postavlja se pitanje: šta se tek dešava u zatvorenim, šifrovanim ili teško dostupnim delovima interneta? Ako na otvorenim društvenim mrežama možemo naići na diskurs koji seksualizuje generacijske odnose i relativizuje granice između odraslih i maloletnika, kakvi se narativi razvijaju u prostorima koji izmiču javnom nadzoru?

Ovo pitanje nužno otvara i odgovornost platformi koje upravljaju digitalnim prostorom. Kako je moguće da se grupe sa ovakvom simbolikom i sadržajem formiraju i opstaju? Koliko su efikasni mehanizmi prijave i moderacije? I gde je granica između slobode izražavanja i zaštite maloletnika? Paralelno s tim, postavlja se i pitanje institucionalne reakcije — da li nadležni organi imaju kapacitete da prate digitalne tokove komunikacije i adekvatno reaguju na rizične obrasce ponašanja?

Internet nije izolovani svet; on reflektuje i oblikuje društvene norme. Male, ali glasne digitalne zajednice mogu stvoriti osećaj legitimnosti i međusobnog ohrabrivanja, čime se postepeno pomeraju granice prihvatljivog govora. Iako to ne znači da je pedofilija društveno prihvaćena, znači da digitalni prostor može oslabiti tabue i normalizovati opasne narative.

Zbog toga je neophodno jačati digitalnu pismenost, unaprediti institucionalne mehanizme zaštite dece i insistirati na jasnom etičkom i pravnom stavu da maloletnici nikada ne mogu biti ravnopravni partneri u odnosu sa odraslima.

Ukoliko se naiđe na sadržaj koji seksualizuje maloletnike, relativizuje nasilje ili podstiče rizične kontakte — takav sadržaj treba prijaviti platformi i nadležnim organima. Zaštita dece nije samo institucionalna obaveza, već i društvena odgovornost.

U tom smislu, korisnici društvenih mreža pozivaju se da prijave i samu gorepomenutu Fejsbuk grupu administraciji platforme i nadležnim organima, kako bi se sprečilo dalje širenje potencijalno štetnog sadržaja: https://www.facebook.com/groups/1552784139026639/?ref=share&mibextid=wwXIfr&rdid=c771JbYAhUrHQbNh&share_url=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fshare%2Fg%2F17HxeAuztL%2F%3Fmibextid%3DwwXIfr#