Tekst pisala: Anđela Brkić

Prethodnih nekoliko meseci, jedna objava (pinopingvino sa mreže Instagram) je zabeležio više od 2,7 miliona pregleda, 43,4 hiljade lajkova i gotovo 200 komentara. Brojke same po sebi ne bi bile problem da ne ukazuju na nešto veoma ozbiljno: na to koliko je određeni oblik ponašanja postao društveno prihvatljiv, čak i zabavan, kada se upakuje kao „humor“.

U prvom delu snimka prikazano je ponašanje grupe mladića prema devojkama koje prolaze pored njih. Seksualno eksplicitna dobacivanja, uznemirujuće facijalne ekspresije i simulacija seksualnih pokreta predstavljaju se kao očekivani deo „muške reakcije“. Takav okvir šalje poruku da je seksualno uznemiravanje u javnom prostoru nešto normalno, neizbežno i vredno smeha.

Dodatno zabrinjavajuće je ono što se dešava u drugom delu snimka. Isti mladići se tada prikazuju kao mirni i povučeni, uz aluziju da su studenti ekonomije, pri čemu se jasno sugeriše da su zbog toga gej. Time se prethodno uznemiravanje relativizuje, a uvodi se i dodatni sloj problema: poštovanje prema ženama postaje odstupanje od „prave“ muškosti, dok se homoseksualnost koristi kao humoristički kontrast i sredstvo za ismevanje.

Ovakav sadržaj ne deluje u vakuumu, a njegov uticaj zavisi od poruka koje proizvodi i načina na koji se one usvajaju. Kada milioni ljudi bez kritičkog odmaka konzumiraju ovakve prikaze, oni postaju deo šire kulturne slike u kojoj se žene uče da trpe uznemiravanje, a muškarci da ga posmatraju kao potvrdu identiteta.

Javni prostor ne bi trebalo da bude mesto u kojem se neprijatnost podrazumeva, niti mesto u kojem se osnovno poštovanje pretvara u predmet podsmeha. Humor ima moć da razotkriva društvene probleme, ali i da ih učvršćuje, u zavisnosti od toga koga stavlja u poziciju mete, a koga u poziciju posmatrača.

Zbog toga je važno govoriti o ovakvim sadržajima kroz razumevanje njihovog efekta. Razlikovanje šale od normalizacije nasilja pitanje je odgovornosti prema prostoru koji delimo i porukama koje u njemu ostavljamo.

Hajde da dodatno produbimo zašto je ovakav sadržaj opasan kada se plasira široj publici, posebno na platformama koje nagrađuju provokaciju, brzinu i „šok“ kao način da se dođe do pregleda. U viralnom formatu, ovakvi klipovi funkcionišu kao kratke lekcije o tome šta se toleriše, šta prolazi nekažnjeno i šta donosi društvenu nagradu. Kada dobiju masovno odobravanje, oni postaju neformalna potvrda da je ženama u javnosti „mesto“ da budu komentarisane, procenjivane i seksualizovane.

Mizoginija se ovde ne svodi samo na ružne reči, nego se primećuje i u samoj strukturi situacije: devojke su prolaznice bez glasa, bez reakcije, bez prava na granicu. Njihovo telo i kretanje kroz prostor postaju povod za predstavu, a mladići u kadru preuzimaju ulogu sudija, komentatora i „vlasnika“ atmosfere. Dobacivanje koje deluje kao „fora“ oslanja se na neravnopravan odnos moći: jedna strana je grupa, druga je pojedinka; jedna strana je sigurna i podržana smehom, druga je izložena, potencijalno uplašena, sa realnom procenom rizika koju mora da napravi u sekundi. U toj proceni, neprijatnost se nekad završava samo neprijatno, a nekad preraste u ozbiljnije nasilje.

Problem je i u tome što ovakvi klipovi pomažu da se agresija predstavi kao muški šarm. Seksualno eksplicitno dobacivanje, grimase i simulacija seksualnih pokreta predstavljaju se kao „spontana reakcija“ na žensko prisustvo, kao da žensko telo automatski traži komentar. Ta logika je poznata: žena je okidač, muškarac je „ne može sebi da pomogne“, a odgovornost se razvodnjava u navodnu prirodnost. U praksi, posledica je jasna — ženama se sužava sloboda kretanja, a muškarcima se širi prostor da testiraju granice bez posledica.

Posebno opasno deluje način na koji se „normalnost“ dodeljuje onima koji uznemiravaju. Natpis koji sugeriše da su ovo „normalni studenti“ precrtava svaku ideju da je pristojnost norma. Time se poruka okreće naopako: nepristojnost se predstavlja kao standard, a poštovanje kao odstupanje. U takvoj atmosferi, muškarci koji ne žele da učestvuju u dobacivanju bivaju posramljeni, a žene dobijaju signal da je uznemiravanje nešto što treba da očekuju, a ne da prijavljuju ili zaustavljaju.

Drugi deo Reelsa uvodi i homofobiju kao mehanizam disciplinovanja muškosti. Kada se aludira da su „mirni“ muškarci gej, to funkcioniše kao poruka da muškarac koji ne seksualizuje žene, koji ne dobacuje, koji ne učestvuje u ponižavanju, rizikuje da bude označen kao „manje muško“. Seksualna orijentacija se koristi kao etiketa za podsmeh, a gej identitet kao instrument u hijerarhiji „pravih“ i „nepravih“ muškaraca. Takav humor oblikuje ponašanje. Mnogi mladići se uče da je sigurnije pridružiti se mizoginom nastupu nego biti meta homofobnog omalovažavanja.

Na ovaj način, mizoginija i homofobija rade zajedno. Žene se pretvaraju u objekat, a muškarci se guraju u ulogu onih koji taj objekat javno komentarišu kako bi dokazali pripadnost grupi. U toj dinamici svi gube, ali cena nije jednako raspodeljena. Žene gube osećaj bezbednosti i pravo na neutralno postojanje u javnosti. Gej osobe i svi muškarci koji ne žele da igraju ulogu agresivnog „osvajača“ postaju legitimna meta podsmeha. Dobija se kultura u kojoj je nasilje društveno korisno, jer donosi pripadanje.

Viralnost dodatno pojačava štetu. Algoritamska logika ne meri reakcije umesto posledica. Što je sadržaj provokativniji, što je neprijatniji, što lakše izazove smeh, gađenje ili bes, to ima veće šanse da bude gurnut pred još širu publiku. U tom procesu, granice se pomeraju. Ono što bi u neposrednom okruženju mnogima bilo neprihvatljivo, u feed-u se pretvara u „samo još jedan klip“. A kada se neprihvatljivo gleda dovoljno puta, ono počinje da izgleda uobičajeno.

Zato je važno insistirati na jeziku i posledicama. Seksualno uznemiravanje nije stvar stila, niti „flert“ koji je malo grublji. Seksualno uznemiravanje predstavlja mehanizam kontrole, podsetnik ženama da su posmatrane i procenjivane, i signal da javni prostor nije neutralan. A kada se uz to dodaju homofobne aluzije, dobija se šira poruka o tome ko sme da bude „pravi“ muškarac i kakvo ponašanje taj status navodno zahteva.

Naš cilj nije da se bavimo pojedinačnim autorima, niti da pravimo lov na veštice. Fokus je na obrascu koji se ovim sadržajem učvršćuje i na društvenoj nagradi koju dobija. Kada platforme, publika i kreatori zajedno učestvuju u pretvaranju uznemiravanja u zabavu, posledice ulaze u ulice, prevoz, fakultetska dvorišta, u načine na koje se žene kreću, oblače, procenjuju bezbednost i ćute da „ne bi pravile problem“.

Ako želimo javni prostor u kojem je kretanje slobodno, a poštovanje podrazumevano, onda ovakve „šale“ moraju postati tema razgovora. To nije usled nedostatka smisla za humor, već iz znanja da se kultura gradi i kroz ono čemu se smejemo, i kroz ono što puštamo da prođe bez pitanja.