Tekst pisala: Anja Gretić

Pre XIX  veka, ženske perspektive događaja su veoma retke, pre svega zato što je žena bila deo patrijarhalne zajednice u kojoj su njene uloge bile ograničene na poslove oko dece i domaćinstva. Međutim, tokom XIX veka, žene uspevaju da izađu iz ,,ženske“ rutine odlaskom na dobrotvorne misije, što će se preneti i u naredno stoleće. Velike promene u život žena uneo je Prvi svetski rat; kako je većina muške populacije ginula na frontovima, stvorila se potreba za ljudstvom, te su žene iskoristile situaciju da i same istupe na bojno polje.

Na teritoriji Kraljevine Srbije, najviše se ističu humanitarke iz Velike Britanije. Prateći njihov boravak u Srbiji tokom ratnih godina i osvrćući se na pisma i dnevnike koje su pisale, možemo proniknuti u novu perspektivu rata, ali i Srbije u očima stranaca.

Svojim prisustvom, britanske bolničarke doprinele su poboljšanju pogleda na žene, kako u Velikoj Britaniji, tako i u Srbiji.

Iako su bile strankinje u patrijarhalnoj sredini, Naše Britanke bile su vrlo dobro prihvaćene i cenjene, postale su Naše.

Bastion ženstvenosti i patriotizma u onovremenoj Srbiji bilo je prvo srpsko feminističko društvo, Kolo srpskih sestara, osnovano 1903. godine. Neke od osnivačica, poput Mejbel Grujić, proširile su priču o teškoj poziciji Srba u Velikom ratu i izvan granica svoje sukobima i bolestima opustošene domovine.

Kako su žene širom sveta i dalje bile čovek drugog reda, mnoge od njih su želele da svoje sposobnosti i status validiraju na bojnom polju, gde su, zbog velike smrtnosti stanovništva bile neophodne. Iako nisu bile prve žene u ratu, njihovo delovanje je svakako bilo revolucionarno za njihovu poziciju u društvu jer su, osim što su previjale i pucale, svoje vreme ulagale i u delovanje sifražetskog pokreta koji se pre svega borio za pravo glasa te i za ostale vidove ženske ravnopravnosti.

Srbija se može pohvaliti najvećim brojem heroina koje su branile otadžbinu u Prvom svetskom ratu. Pušku su u ruke uzele mnoge Srpkinje, poput čuvene Milunke Savić i Živane Terzić, dok su u previjalištima delale velikanke poput slikarke Nadežde Petrović.

Svojim sestrama u nevolji, u pomoć su pritrčale žene iz više evropskih zemalja: Francuske, Švajcarske, Holandije, Rusije, ali ipak, najviše pomoći, Srbija dobija od svojih britanskih saveznika.

Velika Britanija pomaže Srbima kroz nekoliko organizacija: The British Red Cross, The Serbian Relief Fund, Stobart Hospitals, Scottish Women’s Hospitals, a nije izostala ni pomoć pojedinki koje su delale samostalno ili osnivale sopstvene organizacije.

Najveći broj britanskih bolničarki pristiže u Srbiju tokom epidemije tifusa 1914/15. godine.

Zahvaljujući Britancima i izumu Srpskog bureta koje je služilo za iskuvavanje i dezinfekciju odeće, te najsavremenijoj opremi, poput rendgena, epidemija tifusa je prekinuta.

Pričati o svakoj sestri-ratnici Britnije je veliki zadatak, imena je previše, a herojstva su mnoga, te ćemo u nastavku samo ukratko spomenuti neke od njih.

Ledi Lejla Pedžet (1891−1958) bila je britanska aristokratkinja koja je Srbe zavolela još pre rata, kada je došla u malu balkansku zemlju po prvi put, tokom diplomatskog mandata svog supruga Ralfa Pedžeta u periodu 1910−1913. godine. Sve što je imala, zaveštala je Srbima i upravo zahvaljujući njoj, u Londonu je sa radom počela prva pravoslavna crkva, dok je u Srbiji bila glavna pokretačica ideje o osnivanju društva za zaštitu životinja.

Flora Sends (1876−1956) bila je jedina žena kapetan u ondašnjoj srpskoj vojsci. U zaraćenu Srbiju dolazi kao medicinska sestra, ali ubrzo i sama uzima pušku u ruke. Srpski vojnici su je toliko zavoleli da su joj nadenuli nadimak Naš Brat. Sends je tokom rata osnovala i spostvenu fondaciju za pomoć Srbima; sve vreme, heroina je bila aktivna i u svojoj domovini, gde je držala tribine o malom junačkom narodu sa Balkana, te je sav prikupljen novac ulagala u pomoć istom. Izvori beleže da bi samo u nakon jednog odlaska u domovinu, Flora donosila oko 120 tona sanitetskog materijala. Bila je prva taksistkinja u Beogradu, ali poslednja želja u dubokoj starosti da opet prošeta poznatim ulicama, nije joj se ispunila.

Elsi Inglis (1864−1917) bila je lekarka i sifražetkinja koja je, uprkos podrugljivim komentarima da ide kući i sedi, osnovala sopstvenu jedinicu koju su činile isključivo žene- Scottish Women’s Hospitals. Zbog strpljenja, posvećenosti i milosti, među Srbima je bila poznata kao Srpska Majka. Elsi Inglis je jedina žena kojoj je vojna je dinica u toku samog rata podigla spomen-obeležje, česmu

Danas, neki slave ljubav, neki crkveni praznik, ali čini se, retko ko dan sećanja na ove hrabre žene. Na današnji dan, 14.2, rođena je i ovaj svet napustila doktorka Elizabet Ros (1878−1915) koja je svoj život, do poslednjeg časa posvetila Srbiji. Došla je u tifusnu bolnicu tokom najveće krize, kada je gotovo sve medicinsko osoblje ležalo u bolničkim posteljama. Doktorka Ros, koja je i sama podlegla zarazi, na izmaku snage, ipak nastavlja da neguje bolesnike. Jedna od prvih žena koja je diplomirala u svojoj državi izlazi na naslovnoj strani Politike, nakon 13 dana opake borbe sa bolešću.

,,Neka me svi zaborave, to mi je svejedno, ali će mi jako teško pasti ako me moji Srbi zaborave!“, rekla je ledi Lejla Pedžet na odru; iako se ne spominju često, one žive kroz sve nas čije su pretke spasile, nazive ulica i po neki mural.

Nismo zaboravili.