Razgovor sa Tamarom Petrović, edukatorka

Sramota nije urođena – ona je naučena.

Na Balkanu, devojčice se uče da budu „dobre“ i „pristojne“, da ne sramote porodicu, da vode računa šta oblače i kako se ponašaju. Generacijama se fučimo da ćutimo, da „ne pravimo dramu“, da ne iznosimo „prljav veš“. Naučimo da je naša vrednost u tome koliko dobro čuvamo obraz – svoj, porodice, partnera. Naučimo da je naša vrednost u tuđim očima.

Kada doživimo digitalno nasilje – kada nam prete, objavljuju naše fotografije, šire laži ili nas uznemiravaju – prvi impuls često nije da potražimo pomoć, nego da se zapitamo: „Jesam li ja kriva? Šta će reći ljudi? Da li ću se obrukati?“

Ovo nije slučajnost. To je rezultat patrijarhalnog obrasca u kome se žene uče da snose odgovornost za tuđe ponašanje.

U psihodinamskoj teoriji, sramota je emocija koja nastaje kada se osećamo ogoljenima i neadekvatnima pred drugima. To je udar na identitet, na osećaj „ko sam ja“. Digitalno nasilje upravo tu cilja – u javnom prostoru, pred neograničenim auditorijumom, bez mogućnosti kontrole ili „zatvaranja vrata“.

Zašto neko to radi?

Digitalno nasilje često nije motivisano željom da se „reši problem“, već da se povrati osećaj moći.

Počiniocu je važno da žrtva ćuti, da se povuče, da se oseća postiđeno. To je igra moći:

Poniženje – da se žena oseti malom i prljavom, kao da je izgubila pravo da postoji slobodno.

Kontrola – da se njen glas utiša, da je strah parališe.

Osveta – da ona oseti bol proporcionalan povredi koju je (stvarno ili u fantaziji počinioca) izazvala.

Kod fizičkog nasilja, vidimo povredu na telu i društvo je jasnije osudi. Kod digitalnog, povreda je psihička, ali i kolektivna: svi mogu da je „vide“. To pokreće duboke slojeve stida – strah da smo izgubile dostojanstvo, da će nas drugi odbaciti.

A onaj argument „sama si kriva“?

„Ko te je terao da se slikaš? Šta si očekivala?“ – to je sekundarna viktimizacija. Kako nikada ne čujemo da nekome kome su u autobusu ukrali novčanik neko ne kaže “ko te je terao da nosiš novac u novčaniku, šta si očekivao”?

Psihološki, društvo na ovaj način pokušava da vrati iluziju kontrole: ako objasnimo da je žrtva sama kriva, onda „nama to ne može da se desi“.

Ali istina je da krivica zaista nije na osobi čije su fotografije zloupotrebljene. Tvoj čin samoistraživanja, poverenja ili intime ne daje nikome pravo da te povredi, zastraši ili javno ponižava.

Naša seksualnost postoji i u digitalnom svetu, i to što je danas poverenje lakše izigrati na ovaj način, ne znači da ceo život treba da provedemo u strahu da nama bliski ljudi samo čekaju da nas povrede i izdaju. Krivica je tamo gde pripada – na osobi koja je zloupotrebila tvoje poverenje i tvoj sadržaj.

Zašto vredi prijaviti?

Prijava vraća moć tamo gde treba da bude – tebi.

Prekidaš začarani krug stida i ćutanja, pokazuješ da nasilje nije „tvoja privatna sramota“ već društveni problem.

Tvoj glas može da zaštiti i druge žene koje bi mogle biti sledeće.

Digitalno nasilje nije privatna stvar – to je napad na naše pravo na sigurnost i dostojanstvo.

I zato: nisi sama. Ako ti se desilo nešto što te je povredilo, nisi ti ta koja treba da se stidi.

Vredi da prijaviš. Vredi da se zaštitiš. Vredi da se tvoj glas čuje.