Tekst pisale: Staša Ivković, Nikolina Tomašević i Milica Jovanović

Pre samog početka istraživanja, važno je naglasiti da je Srbija među evropskim liderima po broju kladionica po glavi stanovnika. Prema podacima Udruženja priređivača igara na sreću, u Srbiji postoji oko 2,900 sportskih kladionica — što je tri puta više nego u Italiji, pet puta više nego u Velikoj Britaniji, i čak šest puta više nego u Španiji. Ovaj podatak Srbiju svrstava na drugo mesto u Evropi po broju kladionica u odnosu na broj stanovnika. (Izvor: https://www.danas.rs/vesti/drustvo/srbija-kladionice-kladjenje-kockarnice/)

Godina 2024. bila je veoma uspešna za kladionice u Srbiji — četiri od pet vodećih firmi povećale su svoje profite i zajedno zaradile više od 120 miliona evra. Te firme pokrivaju gotovo polovinu ukupnog tržišta kladionica u zemlji. U Srbiji posluje ukupno 19 firmi koje imaju klasične kladionice, 61 firma koje nude i slot aparate, 27 onlajn kladionica i dve firme koje poseduju kazino. Pet najprofitabilnijih firmi su Mozzart, MaxBet, Balkan Bet, Phuket i Meridian Tech. (Izvor: Nova Ekonomija)

Zeleno-levi front predložio je zabranu reklamiranja kladionica i oporezivanje njihove dobiti sa 50%, ukazujući na porast zavisnosti među mladima i ogroman broj kladionica u Srbiji. Ističu da političke elite imaju interes da ne rešavaju ovaj problem, već ga podstiču, dok se istovremeno zanemaruje pošten rad. (Izvor: https://zelenolevifront.rs/zabraniti-reklamiranje-kockanja-i-povecati-poreze-na-dobit/)

Porast broja kladionica, njihova visoka dobit i lako dostupno onlajn klađenje predstavljaju ozbiljnu opasnost, posebno kada se uzme u obzir njihova blizina školama, fakultetima i drugim mestima gde borave mladi ljudi.

---

Cilj istraživanja:

Cilj ovog kratkog istraživanja jeste da se ispita stanje radnih uslova žena koje rade u kladionicama i slot klubovima, kao i generalno u kladioničarskom sektoru u Srbiji. Istraživanje je inicirano nakon što su se devojke obraćale našem timu putem društvenih mreža, navodeći da na svojim radnim mestima nemaju adekvatnu zaštitu. Žalile su se na različite oblike ugrožavanja, kako od strane nadređenih (menadžera, vlasnika), tako i od strane klijenata — korisnika usluga kladionica i slot klubova.

---

Metodologija:

Koristile smo onlajn upitnik, koji je bio u potpunosti anoniman i dostupan svega deset dana. Žene su imale mogućnost da podele svoja iskustva sa radnog mesta i opišu konkretne situacije koje su doživele, koje ćete moći da pročitate u nastavku istraživanja.

U tom kratkom periodu, prikupile smo 49 ispovesti žena koje su radile ili i dalje rade u sektoru kladionica.

Ovo istraživanje ima za cilj da osvetli radne uslove, međuljudske odnose i svakodnevne izazove sa kojima se žene suočavaju u kladionicama širom Srbije. Iako je reč o kratkom i početnom ispitivanju, ono ukazuje na sistemsku zapostavljenost i nevidljivost ovih radnica.

Ovo je samo prvi korak. Nećemo prestati da podsećamo javnost na to kako se žene tretiraju u ovom sektoru, koji je, u mnogo čemu, deo šireg problema — kulture nasilja i nejednakosti, često oblikovane kroz obrasce manosfere.

Ispovesti žena

Prenosimo vam, u celosti, traumatične ispovesti žena koje su radile u kladionicama:

“Dobre su ti te pantalone, imaš dobru zadnjicu. Kolege muške su me takođe ponižavale, jedan me je toliko uznemiravao i preko privatnih poruka da su nam menjali uplatno mesto. Moja koleginica recimo ima mnogo gore iskustvo, pokušaj silovanja od strane menadžera koji je učinio da se sve zataška dobro, jer je u pitanju najjaca kladionica u Srbiji. Jedan je u trenutku pijanstva hteo da me uhvati za zadnjicu, slao mi poljupce. Treći je ismejavao moj naglasak pred svima itd. Ni ne sećam se više.”

“Više ih se svih i ne sećam, ali pamtim kada mi je jedan 20 godina stariji čovek rekao da ću bolje izgledati kad se porodim jer će mi se raširiti kukovi.”

“Najgora stvar koja mi ostaje u sećanju jeste da me je jedan stariji čovek, koji je bio u društvu još njih trojice, pomazio od butine ka kolenu dok sam prilazila da im odnesem piće. Da bi se to sve okrenulo na šalu kako on nije ništa loše mislio.”

“To je bio jedan od gorih perioda u kojem sam se zaposlila kako bilo i gdje bilo samo da bih sačuvala i uštedila nešto novca za upis na master i odlazak da se upisnina i put to Beograda riješi. Dolazili su različiti gosti, a izdvajali su se starci koji su govorili da smiju da se ponašaju kako hoće jer ja nemam škole pa zato radim tu (u tom trenutku sam bila diplomirani profesor engleskog jezika koji je za njima prao toalet), nekolicina njih mi se nudila i zvala da mi pokažu kako se mogu dobro provesti. Bila sam naivna i uplašena i nikome nisam za to rekla jer mi vjerovatno ne bi povjerovali pošto su koleginice rekle da je sasvim ok da nekad “planu” jer im je propao tiket i da neki znaju i da bacaju stvari po kladionici, a i da će biti bolji bakšiš ako se smješkam i ćutim.”

“Došao je gospodin da mu isplatim tiket, ali nije bio validan, pa nisam ni mogla, ljubazno sam mu objasnila da nesto ne može i da pokuša u drugoj kladionici ili da sačeka nadređene, ali on nije hteo da to prihvati, krenuo je da viče i udara u šalter, nije mi bilo prijatno videla sam agresiju i bes u njegovim očima, pozvala obezbeđenje (lik je uvek bio zaštitnički nastrojen da nas odbrani od manijaka, ali nije mogao u sekundi da dođe, morala sam da čekam) ali nije to bilo najgore…došao je nadređeni u tom trenutku sam bila srećna, verovala sam da će rešiti situaciju i mene odbraniti, ali ništa od toga..ispalo je da je to njegov prijatelj i da ja trebam da mu se izvinim i prihvatim njegovu kafu koju mi je poslao kao znak izvinjenja”

“Moje iskustvo nije bilo u tolikoj mere neprijatno od strane ljudi koji su dolazili, čak za divno čudo bili su vrlo kulturni, moje iskustvo je bilo više neprijatno od strane menadžera i kolega, u ovoj kladionici nije bio dress code kao inače (mini suknja), ali sam dobijala komentare “ajde malo se podruži sa njima, pa ih navedi da kockaju, pošalji koju poruku, privuci nam ljude, ti si žensko, ti ćeš lako da ih zavedeš da igraju, združi se sa njima”, u krajnjem slučaju komentari koji su imali seksističku pozadinu.”

“Uznemiravanje i psihičko nasilje je normalizovano i svakodnevno, toliko da su me kolege na samom početku ,,savetovale,, da na to moram da oguglam i ignorišem jer će mi biti samo još gore ako uzvratim ili odgovorim. Plašila sam se da im odgovorim na provokacije iz straha da će neko i fizički da nasrne na mene. Poslodavac prvi brani zaposlenima da na bilo koji način odgovore na nasilje igrača ili neprimereno ponašanje, jer je njihova logika da je normalno što su oni nervozni zato što gube ogromne količine novca. Poenta je da što više para igrač ulaže i gubi, više će mu se gledati kroz prste.”

“Došao je na početku moje smene i otišao pred zatvaranje. Prvo je krenuo da mi se nabacuje i postavlja pitanja o mom životu. Sa obzirom da sam imala tada 18 godina bila sam se uplašila i zvala tatu da sedi u kladionici neko vreme, nadajući se da će on otići. Tata je nažalost morao kući i opet sam ostala sama sa njim. Krenula sam u wc i on je krenuo za mnom i tu u tom hodniku je pokušao da me poljubi i ja sam ga odgurnula. Kasnije sam bila nameštala kasu, sa obzirom da sam visoka morala sam da se nagnem i on je iskoristio priliku tako što mi je prišao iza leđa i nabio mi se. Takođe me veoma neprijatno pomazio po leđima i pitao gde su mi krila. Bila sam prestravljena. Posle kada sam pričala to mojoj menadžerki, rekla je “Ah, to je (taj i taj), on tako svima”. Na tome se i završilo. Volela bih da sam imala tad pamet koju sada imam.”

“Radila sam drugu smenu u poslovnici kada je pijani čovek došao i odigrao bingo, seo je za sto i pitao me za koje kolo je listić, ja sam mu odgovorila da nisam sigurna i da pogleda na svom papiriću, na šta je on ustao i prišao pultu i počeo da mi preti ubistvom, počeo je da mi psuje majku i govorio još svašta nešto. Iskreno od šoka se ni ne sećam šta je pominjao, a još više sam se uplašila jer untra nije bilo nikoga. Pozvala sam šefa, medjutim niko nije reagovao, nego me samo pitao da li se igrač smirio. Taj čovek je nastavio da dolazi stalno samo u drugu smenu, sa sitnim provokacijama poput toga da ne želi novac da mi spusti na pult nego želi da ja iz njegove ruke uzmem novac. Užasno i bespomoćno se osećam i sada kada se setim toga.”

Analiza

Na pitanje: Da li ste tokom rada u kladionici/kockarnici bile izložene bilo kojoj vrsti neprijatnog ili neprimerenog ponašanja – poput seksualnih komentara, uznemiravanja, pritisaka zbog izgleda ili drugih oblika nasilja, bilo od strane klijenata, kolega ili nadređenih, rezultati ankete su sledeći:

47 od ukupno 49 ispitanica je odgovorilo pozitivno, dok su 2 ispitanice odgovorile negativno.

Ovaj podatak ukazuje nam na alarmantnu učestalost neprikladnog ponasašanja i seksualnog uznemiravanja prema ženama koje su zaposlene u kladionicama ili kockarnicama. Ovi rezultati otvaraju nam krucijalna pitanja o sistemskoj prirodi rodno zasnovanog nasilja u ovom sektoru rada.

Visoka učestalost svedočenja o uznemiravanju ne može se posmatrati kao izolovan slučaj, već kao pokazatelj struktuiranog obrasca ponašanja, u kojem žene bivaju tretirane i targetirane isključivo kao seksualni objekti i kao sredstvo da bi privukle ili zadržale klijente.

Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste što su ovi obrasci ponašanja, gotovo u potpunosti normalizovani i nedovoljno sankcionasani, kako od strane klijenata, tako i od strane nadređenih/menadžera u kladionicama. Ono što možemo da zaključimo na osonovu iskustava žena, jeste da je u ovom sektoru rada prisutna tiha kultura tolerancije prema seksualnom uznemiravanju, čime se obeshrabruje svako dalje potencijalno prijavljivanje i obraćanje nadležnim institucijama.

Takođe, ono što je jako bitno naglasiti jeste da se većina žena, koje su učestvovale u anketi, opredelilo za to da njihovo iskustvo bude podeljeno u potpunosti anonimno ili su samo podelile svoje iskustvo, bez želje da ono bude podeljeno javno. Takođe, neke od žena koje su imale negativno iskustvo u toku rada u kladionicama su nam se javljale, sa pitanjem da obrazložimo koja je poenta odnosno svhra našeg istraživanja, jer, kako kažu, i one samo znaju da apsolutno niko neće reagovati niti sankcionisati njihove nasilnike.

Sve ovo nam svedoči o tome koliko su žene duoboko razočarane u nadležne institucije. Iskustva ispitanica ukazuju na to da odsustvo institucionalne reakcije proizvodi kolektivni osećaj odsustva želje za prijavljivanjem, stoga mnoge radnice ni ne pokušavaju da prijave uznemiravanje. Strah od gubitka posla, dodatne viktimizacije i nepoverenje u institucije dodatno učvršćuju ovu tišinu. Ono što ih dodatno obeshrabruje da prijave jeste da uznemiravanje dolazi i od strane nadređenih odnosno menadžera, koji bi trebalo da zaštite svoje zaposlene, a ne da oni vrše nasilje ili da stanu na stranu nasilnika odnosno da ćute,normalizuju i opravdavaju nasilje.

Ono što žene dodatno obeshrabruje da pričaju u javnosti o ovoj temi jeste osuda i marginalizacija na koju bi naišle. Nažalost, živimo u pretežno patrijarhalnom društvu, gde ukoliko bi žena i pričala javno o svom iskustvu, u većini slučajeva bi naišla na osudu, stigmatizaciju i marginalizaciju od strane društva.

Normativni okvir

U cilju dubljeg razumevanja normativnog i zakonskog okvira koji se odnosi na prava žena u radnim odnosima, kao i mehanizama zaštite od seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, kontaktirale smo organizaciju ROZA – Udruženje za radna prava žena iz Zrenjanina. Ova organizacija, koja se godinama unazad bavi radnim pravima i položajem žena u sektorima obeleženim neformalnim i nesigurnim uslovima rada, pružila nam je dragocene uvide u postojeće zakonske praznine, primenjive procedure i izazove sa kojima se žene u ovakvim sektorima suočavaju prilikom pokušaja zaštite svojih prava. Njihovo iskustvo i ekspertiza doprineli su kontekstualizaciji nalaza i formulisanju preporuka koje se tiču sistemskih intervencija i institucionalne odgovornosti.

One su nam odgovorile na sledeća pitanja:

1.Koje zakone i propise biste izdvojile kao najvažnije kada govorimo o pravima radnica usektoru uslužnih delatnosti, uključujući i kladionice? Da li su oni dovoljni – i u normi i upraksi?

Nama se do sada nisu obraćale radnice iz kladionica, ali jeste značajan broj onih iz uslužnih delatnosti.

Neophodno je posebno obratiti pažnju na Zakon o radu (ZOR), koji u svojoj osnovi diskriminiše sve one koji nemaju ugovor o radu. Potrebno je razumeti, za početak, razlike izmedju ugovora o radu i ugovora o radnom angažovanju. Sva ona lica koja nemaju ugovor o radu nemaju garantovana prava iz Zakona o radu (link ka tabeli u našem vodiču str 6). Ova razlika je esencijalna, jer mnoge radnice u uslužnim delatnostima nemaju ugovor o radu. Vrlo često se smatra da kada se radi preko studentsko-omladinske zadruge, preko ugovora o privremenim i povremenim poslovima, ili preko nekog sličnog ugovora (koji nije ugovor o radu) imate sva prava garantovana Zakonom o radu, ali u stvarnosti ih nemate. Ovakvo zakonsko rešenje u praksi znači da ukoliko nemate ugovor o radu, nemate garantovano pravo na minimalnu zaradu (možete dobiti platu 800 dinara za ceo radni mesec i sve je po zakonu), plaćeni prekovremeni rad, plaćeni godišnji odmor, plaćeno bolovanje, putne troškove, otpremninu, pravo na trudničko i porodiljsko odsustvo, pravo na sindikalno organizovanje, pravo na štrajk i dr.

Naš Zakon o radu ovakvim rešenjima nije usklađen sa međunarodnim konvencijama koje je Srbija ratifikovala (međunarodne konvencije, u hijerarhiji akata u pravnom poretku Srbije, nalaze se stepen iznad zakona, a stepen ispod Ustava po svojoj pravnoj snazi). Najvažnije je fokusirati se na izmene Zakona o radu. Novi ZoR čeka se godinama i neizvesno je tačno kada i kakve promene će nastupiti, odnosno, da li će te promene biti više ili manje blagonaklone i na korist radnicama/cima u odnosu na sadašnji. Pored očekivanih izmena i sa postojećim ZoR-om dolazi do nepoštovanja istog i pronalaze se zakonske rupe koje se zloupotrebljavaju.

Pored ZoR-a, važno je revidirati i unaprediti Zakon o inspekcijskom nadzoru i rad inspekcija rada.

2. Na koji način se (ne)primenjuje Zakon o radu kada su u pitanju radna prava žena u privatnom sektoru, posebno u okruženjima sa velikim stepenom nesigurnosti poput kladionica?

Kao i u prethodnom odgovoru, korišćenje ugovora koji nisu ugovori o radu od strane poslodavaca otvaraju čitav niz problema za radnice. U slučajevima koji se odnose na kratkoročne ugovore (ugovori o privremenim i povremenima poslovima, preko studentsko-omladinske zadruge…) nije problem u neprimenjivanju Zakona o radu, nego je problem u samom zakonu, koji ne omogućava svima koji rade ista osnovna radna prava.

Kada je sezonski rad u pitanju, tzv. Zakon o sezonskim poslovima je još gori (usmeni dogovor je izjednačen sa pisanim ugovorom = omogućavanje potpuno nekontrolisano i arbitrarno kršenje radnih prava), a postojao je i pokušaj izmene ovog zakona na način da se u njega uključuje I ugostiteljsvo, turizam i gradjevinarstvo (za sada je ova ambicija zaustavljena, ali je neophodno neprekidno pratiti potencijalne opasnosti).

Problem koji mi uočavamo jeste fragmentacija radnog zakonodavstva. Umesto da Zakon o radu bude krovni za sve koji rade, donose se posebni zakoni za pojedine oblasti rada, a time se radna prava urušavaju. Osnovni problem u okviru pomenutog jesu ugovori koji nisu ugovori o radu, a koji se sve češće koriste.

Žene (na osnovu decenije iskustva javljanja žena u ROZU) često ne znaju razlike u ugovorima, niti ih čitaju, nekada i nemaju svoj primerak, ili su prinudjene zbog egzistencija da prihvataju takve ugovore, a poslodavci to koriste. Ovo je posebno važno za žene, ako se uzme u obzir da su one većinska radna snaga u uslužnim delatnostima, i da su one te koje nemaju garantovano parvo da odu na plaćeno trudničko i porodiljsko odsustvo, ili na plaćeno bolovanje, a pogotovo kada se uzme u obzir kultura prema kojoj neplaćeni kućni rad i briga o porodici i drugim članovima domaćinstva i dalje u našem društvu dominantno priprada ženama.

Kada je reč o onima koje jesu zaposlene po ugovoru o radu, najčešći problemi su prekovremeni rad i neisplaćivanje istog, formulisanje zarade i radno vreme. Ono što se dešava u vezi sa radnim vremenom jeste da se radi, na primer, druga smena danas, pa prva sutra, što dovodi do ogromnog iscrpljivanja, odn. nemogućnosti za odmor. Do nemogućnosti za odmor i iscrpljivanjnje dolazi i

zbog samog radnog vremena sa 6 radnih dana, gde se kombinuju radni sati po 6č i 7č dnevno, kako ne bi bilo protivzakonito i prelazilo 40č nedeljno, a u praksi dolazi do velikog broja neplaćenih prekovremenih sati, jer radnice neretko ostaju bar pola sata duže (da počiste, raspreme, srede kasu…). Kada je prekovremeni rad u pitanju problem je i to što većina radnica ostaje da radi prekovremeno, a ne zna da ukoliko ostane prekovremeno da radi, bez da je dobila zvaničan dokument, unapred, kojim se traži prekovremeni rad, taj prekovremeni rad se smatra dobrovoljnim i ne mora biti plaćen. Neinformisanost radnica i/ili strah se koristi od strane poslodavaca. Povodom zarada, mora se obraćati pažnja na način koji je poslodavci formulišu u ugovoru. Da li je zarada u ugovoru iz jednog dela (osnovne zarade) ili je iz više delova (osnovna zarada i premijalni deo/bonus). Time se dolazi do manipulacija i smanjenja zarada (na primeru radnice u trafici: ima kvotu koliko baterija ili žvaka taj dan treba da proda i ukoliko ih ne proda dovoljno, smanji joj se plata, tj. ne dobije celu ugovorenu sumu, nego samo deo). Sve ovo i dalje ne znači nužno da se ne primenjuje Zakon o radu, već da on sam po sebi ima loše delove i rupe koje poslodavci iskorišćavaju. Ugovori kratkog vremenskog trajanja donose visok stepen nesigurnosti, koji potom sa sobom nose niz drugih posledica problem su globalne i lokalne fleksibilizacije rada i kapitalizma, više nego Zakona o radu.

Generalni problem za sve radnice je mobing, a postoji i diskriminacija. Diskriminacija počinje od razgovora za posao i neprimerenih (a i zakonom 1 zabranjenih) pitanja: bračni statusa, broj 1 https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_zabrani_diskriminacije.html dece, godine i izgled, pripadnost grupi, organizacija/političko opredelje (dešava se diskriminacija na svim razgovorima za posao, dok je deo koji se tiče izgleda češći u uslužnim delatnostima…).

U pogledu razgovora za posao ne postoji sistem kontrole i nismo sigurne ni da je nezakonita pitanja moguće rešiti drugačije osim promene svesti, nas samih prvo, da ne odgovaramo na takva pitanja, kako bismo naterale poslodavce da prestanu da ih postavljaju. Kada je mobing u pitanju, to je posebna oblast o kojoj treba razgovarati, s obzirom na širinu problema i rasprostranjenost. Zatrpavanje poslom, obavljanje poslova koji se ne nalaže u ugovoru, vikanje, ponižavanje i omalovažavanje su u uslužnim delatnostima najčešće. U korelaciji sa kratkoročnim ugovorima – nema pozitivnog rešenja. Radnice koje se pobune će ostati bez posla, tako što im neće produžiti ugovor. Vrlo često, pogotovo u manjim mestima, žene se ni ne bune, jer pobuna znači da možda neće moći da nadju drugi posao; svi znati da su se bunile i nijedan poslodavac u tom mestu neće hteti da ih zaposli. Druga opcija je da će biti prebačene na neko drugo radno mesto/grad u slučajevima zaposlenja “za stalno”. Neretko, one nemaju podršku koleginica, porodice, okruženja. Takodje, potrebno je da znaju ceo postupak i mehanizam za žalbu, što uglavnom nije slučaj. Treba imati u svesti i to da je ceo pravni proces, ukoliko dodje do suda, izuzetno dugotrajan i iscrpljujuć, za šta, pored hrabrosti i volje, trebaju sredstva i sistem podrške koje radnice vrlo često nemaju.

3. Koji su po vašem mišljenju ključni problemi u institucionalnom pristupu zaštiti radnica– od inspekcija rada do mehanizama za prijavu zlostavljanja ili uznemiravanja na radu?

Odgovori na prethodna pitanja daju deo odgovora. Kada je inspekcija rada u pitanju, bilo da je u pitanju zlostavljanje na radu ili bilo koje drugo kršenje radnih prava, postoji nekoliko problema: Inspekcija rada u najvećem broju slučajeva radi po principu prijave. Oni ne idu sami u obilaske, nego je prvo potrebno da neko prijavi. Kad se prijavi, opet nailazimo na prepreke: prvi problem je to što inspektora rada nema dovoljno (u Srbiji je trenutno 1 inspektor na 10.000 radnica/ka) , drugi je to što je zakon o inspekcijskom nadzoru takav da inspekcije malo toga da urade, nemaju dovoljno moći i ovlašćenja. Češće su to samo preporuke koje daju sudu nego mere koje mogu da propišu. Pored toga, inspektori su u većini slučajeva dužni da najave nadzor poslodavcu, što otvara čitav niz potencijalnih problema. I naravno nepoverenje od strane radnica/ka u iste zbog (ne)opravdane korupcije.

Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu postoji. Mehanizmi za prijavu postoje, ali kompleksnost zavisi od toga ko vrši zlostavljanje, i vrlo često radnice nisu informisane o celom procesu dovoljno. Dešava se čak i da radnice ne znaju ko je osoba koja je zadužena za ova pitanja u okviru firme/kompanije, a u dosta slučajeva je prvo potrebno posredovanje kod poslodavca, pa tek onda sudski postupak, što je još jedan razlog za odustajanje. Kada dodje do sudskih postupaka, oni su neretko dugi i iscrpljujući, i iako postoji član zakona koji se odnosi na hitnost, ročišta se retko zakazuju, ponekad i samo par puta godišnje, a radnica češće promeni posao nego što se upušta u proces. Uz to postoji i ceo izazov dokazivanja, koji, kao i za svaki drugi tip zlostavljanja, podrazumeva, neretko, i retraumatizaciju. Ono što nas u ROZI dodatno frustrira je upravo to što se na zlostavljanje na radnom mestu ne gleda isto kao na druge tipove zlostavljanja (npr. u porodici), i to od strane celokupne javnosti. Zanemaruju se činjenice da i ovaj tip zlostavljanja podjednako ostavlja posledice kao i svako drugo nasilje. U pogledu institucija, sudskih postupaka i dokazivanja važi sve isto što važi i za sve druge vidove nasilja, dakle mukotrpan proces.

Za ovaj ili bilo koji drugi tip kršenja radnog prava ne postoji dovoljna kažnjivost poslodavaca.  Ne postoji ni dovoljan broj prijava i sudskih postupaka od strane samih radnica, u odnosu na to koliko su sva kršenja, pa i mobing, rasprostranjeni.

4. Da li postoje zakonski mehanizmi koji prepoznaju specifičnu ranjivost žena u radnim okruženjima gde su izložene noćnom radu, gotovini i muškom klijentelom? Da li bi sektor kladionica trebalo da bude posebno regulisan u tom smislu?

Koliko smo mi upoznate ne postoji posebno regulisan rad u okruženjima poput kladionica. Žene kao takve su u svim oblastima rada ranjiva kategorija. Svaka grana ima svoju specifičnost. Eksploatacija, zlostavljanje na radu i kršenja radnih prava su toliko rasprostranjena u svim sferama rada u kojima su pretežno žene, da je nemoguće, i mi smatramo nepotrebno, odrediti samo jedan sektor ili još uže mesto rada, kao što su kladionice, kao prioritetan ili sa specifičnom ranjivošću. Svaka grana ili oblast rada ima svoj specifičan oblik ranjivosti žena na radnom mestu. Na primer: radnice u tekstilnoj industriji ne smeju/ne mogu da idu u toalet kad žele… (ovo je samo jedan od bezbroj primera na koje smo mi u svom radu nailazile). Ne smatramo da je potrebna posebna regulacija. Potrebno je, kao i za svako drugo kršenje ljudskih, ženskih, radnih, socijalnih prava ili u slučajevima zlostavljanja, da ceo sistem zaštite funkcioniše. Dodatna regulacija samo jedne grupe radnica je čak diskriminatorna i/ili opasna (kao kad bi npr. samo devojke do 25 godina ili sa sela imale posebnu zaštitu od strane policijskih službenika po pitanju nasilja, a žene iz grada od 45 godina ne, dakle neprihvaljivo.) Sve žene treba da imaju podjednake mogućnosti zaštite.

5. Koliko su trenutno dostupni alati za pravnu zaštitu (sindikalno organizovanje, inspekcijski nadzor, pravna pomoć) realno upotrebljivi za žene koje rade u neformalnim uslovima?

Zavisi šta smatrate pod neformalnim uslovima.Već smo delimično odgovorile u prethodnim odgovorima.

Sindikalno organizovanje, Zakonom o radu, nije dostupno onima koje nisu zaposlene po ugovoru o radu. Tačnije možete biti deo sindikata, ukoliko taj neki sindikat prima članstvo koje je angažovano van radnog odnosa, ali nemate ista prava kao zaposleni u tom sindikatu. Ukoliko su zaposlene (imaju ugovor o radu) radnice mogu same osnovati svoj sindikat, ako već ne postoji neki kojem žele da se pridruže. Ili mogu da razgovaraju sa već postojećim sindikatima o mogućnostima osnivanja grane u ovoj oblasti rada, u okviru već postojećeg sindikata. Udruživanje uvek donosi veće mogućnosti za pregovaranje o uslovima rada.

Inspekciji rada se sve mogu obratiti, ali njihova prava zavise od njihovog ugovora. U slučaju velikog broja žena vrlo je oskudna pravna zaštita za kršenje radnih prava, osim u slučajevima bezbednosti i zdravlja na radu i zaštiti od zlostavljanja. To su prava koje imaju sve koje rade bez obzira na tip ugovora, i za koji poslodavci mogu biti tuženi, odnosno su odgovorni. Naravno, ništa ne važi za rad na crno, jer je to kao da ne postojite kod poslodavca uopšte, i u tim slučajevima je prvo potrebno da dokažete na sudu da ste radili kod poslodavca na crno, pa tek onda sve ostalo.

Genaralno, kao i za ostvarivanje svih drugih prava u našoj državi, potrebno je dosta rada, strpljenja i volje, a ishod je neizvestan.

6. Postoji li praksa ili primeri iz drugih sektora ili zemalja koji bi mogli poslužiti kao model za bolje regulisanje i zaštitu radnica u industriji igara na sreću?

Nismo upoznate sa ovim, jer se do sada nismo bavile posebno ovom industrijom. Ali kao što smo prethodno napomenule, ne smatramo da je fragmentacija rada, radnopravnog okvira i zakona, mehanizama i zaštite dobra u bilo kom smislu. Čak suprotno.

7. Kada govorimo o nevidljivosti i tišini institucija – koliko je to pitanje samo loše primene zakona, a koliko same sistemske rodne neravnopravnosti u pristupu radu i radnim pravima?

Sistemska neravnopravnost je svakako početak. Žene i dalje rade na lošije plaćenim poslovima i uopšte u granama i delatnostima koje su manje plaćene: u uslužnim delatnostima, poslovima brige i nege, tekstilnoj industriji, medicini i obrazovanju; što su upravo i grane gde se najčešće krše radna prava. Češće prihvatamo poslove ispod naših kvalifikacija. Ređe konkurišemo na poslove kada nemamo sve potrebne kvalifikacije. Žene su i dalje sistemski diskriminisane na tržištu rada, iako na drugačije načine nego nekada. Nekada je diskriminacija bila direktna i otvorena, dok je danas generalno suptilnija i maskirana kroz prepreke — poput staklenih plafona, niskih plata i odsustva napredovanja, i postojanja rodne segregacije po sektorima i zanimanjima (važi čak i za IKT sektor i gig/platformski rad). Savremeni kapitalizam dodatno pogoršava situaciju jer favorizuje fleksibilnost i jeftinu radnu snagu, a žene, zbog postojećih rodnih stereotipa i obaveza van posla, često bivaju prinuđene da prihvate prekarne, slabo plaćene i nesigurne poslove. Time im se uskraćuje pravo na dostojanstven rad i ekonomsku sigurnost. Majčinstvo se i dalje doživljava kao „rizik“ za poslodavce, zbog čega mnoge žene gube posao tokom trudnoće ili po povratku sa porodiljskog odsustva, ako ga uopšte imaju. Seksualno uznemiravanje na radnom mestu i dalje je tabu tema, a žene koje ga prijave često trpe posledice. Što je pozicija niža, to je eksploatacija češća.

8. Konačno, koje bi bile vaše ključne preporuke za poboljšanje zakonskog i institucionalnog okvira zaštite radnica u sektorima koji se često nalaze „ispod radara“ – poput kladionica?

Zakon o radu bude izmenjen na takav način da pruža osnovna radna prava svima koji rade, a u skladu sa konvencijama MOR-a i drugim medjunarodnim standardima, da se prestane sa fragmentacijom radnog zakonodavstva, i da se ubrzaju sudski procesi kada su radna prava u pitanju. I, čak, da se ponovo uspostaviti sistem specijalizovanog radnog sudstva, koji je ukinut pre sad već 33 godine, a i dalje postoji u skandinavskim zemljama, Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj… Prema aktuelnim rešenjima samo zaposleni, odnosno oni u radnom odnosu, mogu pokretati radne sporove čime veliki broj radnica (i radnika) ostaje bez ove mogućnosti.

9. Konačno – šta biste poručile ženama koje rade u sličnim uslovima i osećaju da suostavljene bez podrške?

Da nam se obrate, pogotovo ukoliko nemaju podršku u svom okruženju, radnom ili porodičnom/prijateljskom, (i ako imaju, naravno), jer upravo je to osnova zašto postojimo kao udruženje. Za podršku, ohrabrenje i razgovor. Drugo, da probaju da se povežu i udruže sa drugim radnicama, jer mnogo onih koje su u sličnim pozicijama. Treće, da se, ako je ikako moguće sklone iz takvog radnog okruženja i pronadju drugi posao. I da potraže/koriste pomoć lekara, zato što posao može uticati na celokupno zdravlje (mentalno i fizičko), a nijedan posao nije vredan gubitka zdravlja.

I za kraj da citiramo našu predsednicu Milicu:  “Vaša prava nisu luksuz. Ne pristajte na ćutanje i nepravdu — budite solidarne, organizujte se i potražite podršku. Svaka prijava, svaki glas protiv eksploatacije, gradi svet u kojem će žene raditi dostojanstveno, bez straha i poniženja. Promene nisu lake, ali su moguće — i dolaze onda kada se žene udruže i glasno zahtevaju svoja prava.”

Psihološki okvir

Pored analize normativnog i zakonskog okvira, smatrale smo važnim da sagledamo i psihološke posledice koje ovakva iskustva ostavljaju na žene, posebno imajući u vidu visoku učestalost uznemiravanja i nasilja u radnom okruženju koje je istraživanje pokazalo. U tom cilju, razgovarale smo sa psihološkinjom Anom Milošević iz Novog Sada, koja je deo stručnog tima organizacije „Osnažene”.

1.Na koji način kontinuirani rad u rodno neravnopravnom i visoko stresnom okruženju, kakvo kladionice često predstavljaju, utiče na emocionalno stanje, samopouzdanje i granice žena?

Rad u kladionicama, koje su često pretežno muška radna sredina, može itekako negativno uticati na psihološko stanje žena. U okruženju gde su neprijatni komentari i pritisak da se na iste ćuti česti, žene su primorane da ostanu smirene i profesionalne, čak i kada se osećaju nelagodno ili nesigurno. Takva svakodnevna dinamika može dovesti do emotivne iscrpljenosti i unutrašnjeg konflikta između potrebe za samopoštovanjem i potrebe da se zadrži posao. S vremenom, to može oslabiti osećaj sigurnosti, narušiti samopouzdanje i otežati postavljanje ličnih granica, jer žene često moraju da ih prilagođavaju kako bi funkcionisale u takvom okruženju. Sve ovo može imati dugotrajan uticaj na doživljaj sebe, odnose s drugima i opštu emocionalnu stabilnost.

2. Kako ovakva radna sredina može doprineti internalizaciji osećaja krivice, stida ili bezvrednosti kod žena, i da li se ti obrasci zadržavaju i nakon izlaska iz tog okruženja?

U takvoj radnoj sredini, žene često dobijaju poruke da su same odgovorne za način na koji ih drugi tretiraju. Ako se pobune, mogu biti okarakterisane kao preosetljive ili problematične, pa s vremenom počinju da sumnjaju u sopstvena osećanja. Tako se javlja krivica, stid i osećaj bezvrednosti, ne zato što su žene slabe, već zato što ih okruženje stalno, otvoreno ili prikriveno, uverava da preteruju, da ćute, da se prilagode. Te poruke ako se ponavljaju dovoljno dugo žene  mogu početi da ih doživljaju kao istinite. Ti obrasci ne nestaju odmah ni kada žena ode iz jednog takvog okruženja. Potrebno je vreme, sigurnost i podrška da bi se prepoznali i na pravi način obradili.

3. Kako sistemsko ćutanje o tim iskustvima utiče na žene i da li postoji emocionalna barijera koja ih sprečava da prepoznaju da su bile izložene nekoj vrsti nasilja ili eksploatacije?

Sistemsko ćutanje šalje poruku da ta iskustva nisu važna ili da su neprihvatljiva za pričanje, pa žene često osećaju usamljenost i zbunjenost oko onoga što su doživele. Bez potvrde da njihova osećanja i iskustva imaju smisla, teško je da ih jasno prepoznaju ili nazovu nasiljem ili eksploatacijom.

Ta emocionalna barijera postoji jer se u takvom okruženju uči da se neprijatnosti prihvataju kao deo posla, a traženje bilo kakve pomoći može biti doživljeno kao slabost. Zato mnoge žene dugo ne uspevaju da prepoznaju šta im se zaista desilo i koliko je to uticalo na njih.

4. Kakav vid psihološke podrške bi bio najprimereniji za žene koje su prošle kroz ovakva radna iskustva, a koje i dalje osećaju posledice po mentalno zdravlje i ličnu bezbednost?

Najvažnija podrška za žene koje su prošle kroz ovakva iskustva nije samo terapija, već i osećaj sigurnosti u svakodnevnom životu. Potrebno im je mesto gde mogu iskreno da podele svoja osećanja i budu prihvaćene bez osuđivanja. Rad na postavljanju granica i prepoznavanju sopstvenih potreba postaje osnova za ponovno osećanje lične bezbednosti. Oporavak nije brz proces i zahteva vreme, strpljenje i doslednu podršku, profesionalno i privatno. Takav pristup pomaže ženama da korak po korak povrate snagu i stabilnost, što je ključno za dugoročno mentalno zdravlje i sigurnost.

Zaključak

Ovo istraživanje ukazuje na ozbiljan i sistemski problem seksualnog uznemiravanja, neprimerenog ponašanja i radne nesigurnosti sa kojima se žene suočavaju u sektoru kladionica i kockarnica u Srbiji. Iskustva ispitanica pokazuju da su ove pojave široko rasprostranjene, normalizovane i uglavnom ostaju bez ikakve institucionalne reakcije. Ćutanje nadređenih, nepostojanje zaštitnih mehanizama i strah od posledica čine da žene trpe u tišini, često uz ozbiljne posledice po njihovo mentalno zdravlje, dostojanstvo i egzistencijalnu sigurnost.

Suočene s pritiscima, pretnjama i seksualizacijom, žene u ovom sektoru obavljaju posao u uslovima u kojima se njihova prava zanemaruju, a nasilje nad njima u potpunosti toleriše. Dodatno obeshrabruje činjenica da mnoge žene osećaju da o svojim iskustvima ne mogu govoriti javno jer ne veruju da će naići na podršku – ni u institucijama, ni u društvu.

Ovim istraživanjem otvaramo prostor za razgovor o nasilju koje se dešava iza zatvorenih vrata „legalizovanih“ radnih mesta, i zahtevamo da se ono prepozna, imenuje i sankcioniše. Glasovi žena koje su govorile moraju postati osnova za sistemsku promenu.

Želimo da ovim istraživanjem podignemo svest i izvršimo pritisak kako bi konačno neko reagovao – jer ćutanje više ne sme biti opcija.